Општинске новине

6

Други дан, нови живот, други људи

441

својим замишљајима, до последњег ступња судбинскога оптицања. За њега не важи више никакво „доцније", нити се каква замена може наћи његовој осујећеној жељи. Зато је дубоки јад пао на њега. Он је неутешан. Са њиме се мора поступати као са тешким болесником коме се убризгава кап по кап резигнације, поверења и наде на другу, непознату срећу. Много ме је муке стало да деду духовно подигнем, и да га излечим од његове фикс-идеје како Јелисавета треба да студира хемију. А чињеница да његова мала Јелисавета хоће да се уда, потпуно га је помела. Нзенога Далматинца насликао сам у најлепшим бојама. Никад у животу нисам се толико трудио да једнога човека хвалим, и славим, — као да је пијачна роба ,око које се ценка, — и никад нисам свесно толико лагао. На срећу, ујаку се допао Стеван Осаковић. Налази да лепо изгледа, „врло мушки", како се изразио, и да има лепе манире, Ипак је доста дуго трајало, док сам успео да ову изјаву ишчупам од њега. Остало остављам самоме просиоцу. Помагао сам онде где ништа нисам могао да спречим. Јелисавета је тако хтела. Ја ћу да угушујем непријатно осећање у себи, али ћу пажљиво бдити. А ако се помоли каква његова рђава особина, тада ће са мном имати посла. Умирује- ме то што ће Јелисавета и после удаје остати у кући. Деда, у шеширу и са штапом, баш ме сад оставља. Хоће да носети свога старога пријатеља, геолога Саву Михајловића, брата бакине пријатељице, даме са „жура" која клима главом, и живи у знаку времена Кнеза Милоша. Мора да се пред њим изјада, да моралише о данашњој модерној младежи, да изазове „старо добро време", а, пре свега, да потражи утеху за своју велику рану, за разочарење које га је снашло од његовога сопственога детета, за које је сматрао Јелисавету. При томе је потпуно заборавио да је у јмладасти, и «он радио по својој глави, кад год је м!огао, и иоред прописа својих родитеља, које је он, као и ^данашња младеж, означавао као старомодне. Деда увек иде истим пу*гем: из Палилуде, Видинском улицом, улази у Поенкареву. Већ читаве године редовно свраћа у кафану „Коларац", — било то пре или после подне. Пре подне попије чашу пива, и поједе уз то једну слану кифлу. После подне узме парче ратлука, У који је пободена чачкалица, и црну кафу. Потом иде Коларчевом улицом до Сата, који више и не постоји, пресеца Кнез Михајлову, са живим корзом, пролази малом улицом на доле од Прашке банке, и то десном страном, где један папуџија има свој дућан од памтивека. На десном углу ове улице, која се до недавно звала Сремска (а сада се зове Милорада Драшковића), налазила се некад кафана „Код старог телеграфа". Онда се деда спушта ка Зеленом венцу. Лево на углу, где се сада диже једна палата, била је некад гостионица са лепом баштом, „Код златног буренцета". У

препотопска времена пио је у њој деда једну криглу пива за другом, са давно већ мртвим инжењером Филиповићем, мужом бечлике „која кат кофори српски, онда кофори чисто српски". На ономе углу стоји сад један бифе, над којим се још увек види уклесано у зиду једно буре. Деда је скоро код свога циља. Улази у Бранкову, негдашњу Господску улицу; у њој станује његов пријатељ геолог, стари нежења, Ма да се на месту његове старе ниске куће диже модерна зграда, која вреди најмање милион динара, човек се враћа за четрдесет година уназад, чим уђе у његову собу. Око зидова су миндерлуци, покривени црвеним пиротским ћилимима. Преко углачанога паркета распрострте су новине. Преко преграда високе полице за књиге висе, исто тако, новине, као заклон од прашине. То је једна домаћа манија из времена првих штампарија, кад се хартијја од новина високо ценила, и кад су се новине, после читања, брижљиво чувале, и у домаћинству се практично употребљавале, као завесе, као чаршав за сто, или као застирач. И, колико знам, многе старе породице негдашњега Београда остале су верне тој манији. Откад памтим, Михајловићи су били милионери. Они су припадали једној од најважнијих српских породица престонице. Њу је сачињавало четрнаест чланова. Нзихова стара кућа имала је један спрат са доксатом. А горе се налазио салон, клавирека соба и друге парадне собе, — у сг,ему осам. Али> у њима се није становало. Ах не! Доле је, међутим, била једна огромна соба, са грдно дугачким столом, довољно великим да прими читаво свадбено друштво. На њему су обедовали Михајловићи њих четрнаест, — са послугом на доњем крају. Постојала је у приземљу још једна огромна соба: свуд око зидова стајали су миндерлуци, иначе је била празна. У вече, из њих су вађени многобројни јоргани и јастуци. И на миндерлуцима и по поду намештана су лежишта за свих четрнаест Михајловића. Не само да су они спавали под једним кровом, него и под истом таваницом. Као и за многе друге породице из онога Еремена, субота је била и за ову дан испуњен кућевним послом. Спремали су салон, клавирску собу, и цео горњи спрат. Читав покретни намештај осам соба износио се у двориште, комад по комад. Лупали су га, четкали и брисали су прашину са њега. Свака слика скидана је са ексера, и прислањана на зид дворишта. Рибали су под, прали прозоре, лустере, огледала и врата, и радили читав дан. Сама послуга није била у стању да сврши сав посао. Зато би и господареве кћери задигле високо сукњу, и спремале и рибале, босоноге, заједно са служавкама, свој велики дом. Кад се, најзад, спустило вече, полуслепи стари баштован заложио би казан у перионици и пре поласка на спавање, окупали би се сви чланови куће, један за другим, у великоме кориту за прање рубља;