Општинске новине

462

Бео градске општи.чске новине

Већ у августу јелен има савршене дивне рогове, који су му потребни за борбу око женке. Рогови јеленима служе само за украс и за борбу око женке са другим јеленима, а никако за одбрану од непријатеља. Јелени знају да воде између себе свирепу борбу роговима на живот и смрт. Иначе, рогови сметају јелену. Чести су случајеви да се јелени лопатари својим роговима заплету у шибље и ту их стигну ловци или зверови. Када рогови потпуно израсту, кожица која их обавија сасуши се, испуца и отпадне. Јелен тада трља рогове о дрво, да би кожица што пре отпала. Сваке године израсту не само рогови какви су били прошле године, него богатији за један, а некад и за два парошка. Код јелена лопатара, какви су ови наши у Зоолошкој башти, кад роговље дорасте до извесне величине почне да се раширује као лопата и рашири се и разграна толико много за неколико година да је тешко по 9 до 13 кг., а може да има и по 16—20 парожака. Рогови са десне и са леве стране нису сасвим симетрични, али су слични. Ови лопатари су поносне, снажне и брзе животиње. Достижу величину и тежину коња. Своје рогове носе лако, увек уздигнуте главе. Око врата имају гриву. Лети су црвено-смеђи, а зими тамносиви. Од једног истог јелена могу скупљачи рогова да скупе по пет до шест дивних пари рогова, сваке године по један пар, све један лепши од другог. Јелене лове због укусног меса, а још више због крзна, које, кад се уштави, служи за израду најфинијих рукавица, а њиме се чисте и фина стакла на микроскопима и дурбинима. Јелени лопатари живе по јужној Европи, северној Африци и југо-западној Азији, по већим планинама. Гаје их нарочито по ловиштима. Има их још доста по нашим славонским шумама. За дозивање женке, јелен у јесен добије нарочите гласне жице; риче необичним, страсним и дубоким гласом. То је примитивна љубавна песма. * Затим је Њ. В. Краљ разгледао преко пута сардинског муфлона, дивљег овна. Иако личи више на јарца, то је врста овце; сматра се да је предак наше домаће овце. Живи у дивљем стању по планинама Сардиније и Корзике (овај наш примерак је са Корзике), а има га и код нас по ловиштима, нарочито у Илоку на имању кнеза Одескалки. Има велике рогове, завијене натраг готово у круг. Мало даље налазе се необичније врсте оваца: фризиске, мерино, сомалијске, немачке брдске. Многе имају јагањце. Мерино овца има дивну вуну, зато је зову „свилоруна", од које се праве фини енглески штофови. Мерино овца води порекло из Мале Азије. Римљани су је довели у Шпанију, где је нашла врло повољне услове за развој. Шпанска мерино овца даје ванредно фину вуну. Фризијска овца даје много млека, јагњи се по двапут годишње; вуна јој је дугачка и оштра, служи за прављење сељачких покривача и грубљег сукна. Интересантно је да су дивље врсте оваца необично живе, окретне, разумне, самосталне, — док су питоме изгубиле сва та добра својства: мирне су,

стрпљиве, плашљиве, безазлене; ушле су у пословице и басне због своје глупости и поводљивости. Ни једна домаћа животиња није у толикој мери припитомљавањем изгубила од своје потсвесне интелигенције, инстинката. Питоме овце се препуштају потпуно човеку. Живе само у стаду, које предводи ован, који још није сасвим изгубио инстинкте својих дивљих предака. * У близини оваца налазе се пси: дога, хрт и бернардинац. То су дивни примерци својих раса. Дога и бернардинац су питоми, пријатељски расположени према људима, — то су примерци раса које су прави сарадници, а некад и спаситељи човекови. Крупни и снажни бернардинци спасавају људе по Алпима које затрпају снежне лавине. Хрт је витак, оштрих зуба, шиљасте главе, има највише зверског у себи од свих паса. Стално је у покрету, готов да скочи на плен. Он служи за лов. У породицу паса спадају и многе дивље зверке (које се налазе у зверињаку, на другој страни Зоолошког врта, испод тврђаве): вук, лисица, чагаљ (шакал), а даљи су им сродници куне и медведи. Сматра се да домаћи пас води порекло од вука, а можда и ед шакала. Одгојио га је човек путем постепеног одабирања. То је најстарија домаћа животиња. Сасвим противно од овце, припитомљавањем није изгубио ништа од својих инстинката нити су му ослабила чула. Интелигенција му је у извесним правцима чак и појачана. Као и његова дивља браћа, пас има ванредно развијено чуло мириса, због дугог и увек влажног носа: по трагу познаје сигурно разне врсте дивљачи, распознаје чак и трагове разних људи, па може по трагу да пронађе и свог господара. Као полициски пас, проналази злочинце и сакривене ствари. У рату проналази рањенике и врши извиђачку ратну службу. Има исто тако ванредно осетљиво чуло слуха: и када спава, чује нај мањи шушањ. Поред свих тих својих особина, које су развијене само код дивљих зверки, необично је послушан, веран и одан човеку. Спреман је увек на борбу са непријатељем свога господара и његове имовине. Код стада је сигуран пастир. Пас врло лако гази (на прстима има голе и меке жуљеве), зато се може свуда неопажен да приближи. И пас спада у Једно чудо природе. О његовим особинама написане су читаве књиге: научне расправе, романи, приче, а испеване су му и неке лепе песме. Постао је симбол верности. Управа Зоолошког врта проширује стално ову збирку интересантних пасјих типова. * Њ. В. Краљ прегледао је пажљиво мајмуне, који се налазе распоређени у неколико кавеза. Сликао Је мајмуне капуцинере, а хранио је јаванске мајмуне. Занимљиво је посматрати код мајмуна структуру њиховог тела, њихове вратоломне скокове и љуљања, која изводе са необичном сигурношћу и вештином, као и њихове интелигентне радње сличне радњама човека. То су, после човека, умно најразвијенији сисари. Нарочито им је развијена лубања, са мозгом који је финије грађен него код других