Општинске новине

Књижевни додатак

Ируш ђОН/ но&и, жи&ош, џруш I — Дневник једног инвалида (Роман из београдског живоШа — награђен на књижевном конкурсу Градског поглаварсШва Београд) (Наставак) 7 - МОЈ ПОСЛЕДЊИ РАТНИ ПЛАН

фебруар 1935. Скоро пет месеца је прошло од како сам последњи пут писао свој дневник. Био сам мртав болестан. Чак сам и оперисан. Лежао сам као клада, и ниједан део тела нисам могао да покренем; чак ни руку. Пре недељу дана донели су ме из санаториума, и сад се опет налазим под кровом наше старе куће. Напољу бесни снежна бура; она наноси беле велове снега на моје мале прозоре са решеткама. С времена на време дотрапа баштован, и чисти снег са решетака. Покрио је леђа неким џаком, а један његов крај натукао као капуљачу на главу, слично ћумурџијама, који су по београдским улицама нудили свој ћумур, а, кад би га продали, празан џак, при повратку кући, стављали на главу. Прислања своје лице на прозор, и са природном радозналошћу гледа у моју собу, да види шта његов тосподар ,ради, и да ли је код њега још довољно светло, или већ треба да упали електрику. Његова чудна силуета добро пристаје уз зимску буру и уз црне голе гране ораха, које на све стране ударају, дивље и претећи. У камину пуцкара красна ватра. Како је пријатно и мирно у мојој соби, и како волим њене старе дебеле еидове, који зими чувају .уоплоту, ( а лети хладовину! Мало је још требало, па да се никад више не нађем међу њима. Овде се за време мога отсуства догодиле многе промене. Већ месецима Јелисавета се зове госпођа Осаковић. У новембру се удала за свога Стевана. И Наста и Миша су такође срећан пар. Миша је одвео Насту у За-

јечар, где ће проводити један део године. А у марту доћи ће у Београд, и уселиће се у своју лепу вилу на Дедињу. Од Насте добијам врло срдачна писма. Она одушевљено говори о њиховоме новоме дому, и о нежној пажњи којом је Миша засипа; диви се великом предузећу које њен муж води са толико успеха и увиђавности. — Моја сестрица јако ми недостаје, — и мени, и свима. Сви чланови наше куће осећају добро да нема њене заштитне руке. Али она најзад треба да ужива своју срећу. Сувише је дуго била роб наших себичних жеља. Кад би наше Матијанче прочитало израз „роб", она би се јако увредила, и поштено ме изгрдила. Она је једна чиста душа... оваплоћење лравог, непокваренога женскога бића, какво је само један благонаклони Бог могао саздати. јелисавета ме редовно походи, али се не задржава дуго. У њој је неки немир. Прича сувише брзо, а њена веселост чини ми се одвећ гласна да би, била истинита. Пре, је о свакој ствари радо филозофирала. И најмањи догађај давао јој је повода за размишљање; њене психолошке опаске одавале су оштру способност опсервације и одличну логику. Мислим да би сад, као млада жена, имала још више прилике да обогати своју животну мудрост, пошто је, уз Стевана, ушла у друге друштвене кругове, и дошла у додир са новим људима. Чудно је да никад сама не говори о тим: Стевановим познаницима, а на сва моја питања само кратко одговара како су врло симпатични, али како ништа нарочито не зна о њима да прича. А после тога потоне у мисли