Општинске новине
5
Други дан, нови живот, други људи
569
и заћути, а шена веселост одједном је као усахла, док њене лепе очи тужно гледају у празно. Идућега тренутка већ она се сабира, опет господари собом, и маркира безбрижност. Ту није све у јреду. Мора да јој се на Стевану или на његовим пријатељима нешто није допало, да јој се озбиљно није допало. Међутим врло живо описала ми је барове, које је, из чисте радозналости, обиграла, са Стеваном,, Костом и Бобом. Морам дознати шта је мучи. Јелисавета је карактерно створење; сама њена природа намеће јој етичке норме. Она н еспада у људе који лакомислено прелазе преко онога што им се морално не свиђа. А нешто слично морало је заболети. Могуће — и надам се да је тако — њен немир, који ми не остаје скривен, потиче из неискусности и осетљивости једне младе жене. Врло обазриво покушавао сам,, у току разговора, да решим загонетку њеног нерасположења: — Ти често имаш прилике да изиграваш малу домаћицу. Скоро свако вече гори код вас светлост, све до зоре. Зар се не осећаш сувише уморна од тако дугога бдења? Младо биће као ти мора добро да спава. Зар не мислиш, Јелисавета, да би било паметније не позивати тако често госте? Не би требало да Стеван одобрава све прохтеве и ћуди своје младе жене. — Како?.. да свако вече не позивам госте? Али, драги чико, зар не познајеш више своју Јелисавету? Са венчаном хаљином ја нисам обукла и другу душу! Најчешће код нас горе долази Коста, са цеколико пријатеља, и тада, са Стеваном, играју карте. Наместили су чак и рулет у соби за пушење. Боба и ја пробале смо једном срећу. Ја сам изгубила. Боба је добила, и продужила је да игра још неколико пута. Али она је сувише паметна, да би на тазко глуп начин губила свој новац. Међутим, Косту је од зеленога стола тешко одвојити. У почетку, забављало ме је да гледам како играју. При игри падају многе духовите речи, и то ме је мамило да останем. Али, доцније, постало ми је досадно. И сад послут жим господу, па се потом изгубим неопажено, и легнем да спавам. — Тако... тако... Коста се дакле код вас угнездио! Могу мислити да му је то пријатно. Још ће нагонити Стевана да губи новац... Ти знаш, Јелисавета, да ви морате излазити на крај са оним јпто месечно добијате. Твој капитал се не сме трошити... Моја братаница упаде ми у реч. — Ах, не, чика Војо, ништа се не бој! Стеван је сувише мудар да би себи... да би нама нашкодио. Он не губи, или само мало. На крају, његов добитак је увек већи од његовог губитка, јер он уме да престане... Али Коста игра, и не уме да престане. Бојим се
да је ономад изгубио већу суму. Било би добро кад би ти са њиме хтео да говориш. — Хм... Чија је идеја била да се горе чак и рулет инсталира? — Не знам тачно... Мислим да је стрина Деса прва то предложила... И она чешће и ■ гра... одговори Јелисавета, сасвим збуњено. — Стеван није смео да ту мисао приведе у дело. Где је тај његов здрав разум, у који сте се он и сви ви клели? — рекао сам љутито. — Па, Стеван није хтео да буде .нељубазан... наша породица је тако велика... није лако бити са сваким у њој добар пријатељ, што Стеван од срца жели, — покушавала је она да га оправда. — Лепо, али љубазност која може доцније некоме добро да нашкоди није на с.воме месту. — Ти несумњиво видиш сувише црно, драги чико. Данас је сасвим обична ствар имати рулет у кући... Њега имају и потомци најбољих бакиних пријатеља... Унуци бакине пријатељице Пурићке, која је изгубила памћење, и која за прозор вели: ,,знам шта је ово, али не умем да кажем", — поче Јелисавета одлично да имитује стару даму, да би ствар учинила мање озбиљном. — Исто тако и унуци ,госпође Драговић, чија је соба капела где ч.ре чува спомен на Драгу Машин, — и сродници „Паука", који са два цвикера свира клавир, и чији дуги и танки прсти доиста остављају на мене утисак огромнога морскога паука, када миле по диркама, — тако да ме хвата прави страх. Сви они имају прибор за коцкање, или рулет. — Може бити... Али ја вам нисам дао одобрење да у кући начините коцкарницу. Стеван, који увек тачно зна шта ради, *!ацело је имао свога нарочитога разлога кад је наместио рулет. То није невино задовољство, него, по моме мишљењу, најбољи пут да се начини много зла. Прва жртва је Коста... сама си признала и забринута си због тога... чак ме молиш да са њиме говорим... Сад ми је јасан твој немир и твоја разбијеност. То значи, код вас се свакога дана коцка, и то у вели^е своте... разуме се... иначе не би било вадовољство... за те блазиране шупљоглавце... Стеван не губи... не много... он уме да престане... Његов добитак је увек већи... то јест, ваши гости иду кући са добро испражњеним џеповима... Таква банда!.. Иди, зови Стевана, нека одмах овамо дође!.. Био сам револтиран, у највећем степену. Јелисавета ме збуњено и плачним гласом запита: -- Зар не би било боље да зовем Косту? — Не... прво Стевана. Јелисавета јако побледе, и њене усне подрхташе: — Ако Стеван дозна да сам ја...