Општинске новине

570

Бео градске општинске новине

Погледао сам је. Моја братаница стајала је са отпуштеним рукама,, — права слика страха и утучености. Наши су се погледи јсрели. Дубоко су потонули један у други, и ја сам продро до дна њене затворене душе. Некоколико тренутака гледали смо се тако једно у друго. Тада су крупне, тешке сузе почеле да се котрљају из очију моје сироте Јелисавете, и текле су несметано низ образе младе жене, која је, немоћна и без речи, пустила да се појаве ови искрени сведоци њенога тајнога јада, а није их зауставила ни једним покретом. Тако, дакле, стоји ствар са њеном новом срећом! Рекао сам јој са пуно саосећања: — Шта си са собом учинила, мила моја... А јесам ли те могао задржати од тога несрећнога корака? Реци сама! Хтела си да побегнеш, ако ти ма ко спречи пут... Везала си руке и мени и самој себи. А сад се чудиш у какву се гадну птицу он претварао. Таквог га ниси познавала, је ли?.. Место да ти је сваки дан све ближи и дражи, ти ^аилазиш на нешто страно, немило... и постаје ти туђ. Саобрао сам се, па сам наставио: — Слушај ме, Јелисавета... Живот доноси увек тешкоће, које ми не можемо предвидети... Зар сам и ја могао замислити да ћу се из рата вратити овако бедан богаљ? Претпостављао сам само да ћу умрети на бојноме пољу, часно, за отаџбину. Тако и ти... ушла гси у брак са најлепшим: претпоставкама... а живот је свиреп, па припр^ма нешто друго. Само... карактерни људи као ја, а и ти, морају да се боре са злом што их сналази. Они не смеју пасти у огорчење, не смеју дозволити да се кап по кап отрова слива у њихову душу, и да у њој оживљава мржњу; не смеју интелигенцију и своју младу снагу ставити у службу тамних сила, које њихов живот и хоризонт за увек замрачују. — Зато ми, дете моје, не дозвољавај да те нерасположење обори,, не гаји неугодне и жалосне мисли, које би те нагризле, већ напрегни свој разум, гледај храбро у невољу, и бори се против ње, прво стрпљењем, пажњом и љубављу... Студирај Стевана, његову нарав, његовр добре и рђаве склоности, и труди се да га облагородиш. Као и остали људи, ни он није нека неосвојива тврђава, — како махом свако од њих мисли, — него је и његова унутрашњост центар одакле воде путеви, слични танким млазевима светлости. Труди се да пронађеш код Стевана путању која би ти отворила врата у његову душу, да би ти у њу унела нешто добро и племенито... Можда ћеш успети... Тиме би спасла и њега и ( себе... А ако не, онда те и није достојан... Ја те знам, - ти ради труле шљиве нећеш плакати. Јелисавета ме загрли, ћутећи и даље. Наслонила је главу на моје прекаљене ратничке груди, а ја сам је миловао умирујући је, као онда кад је била још као дете, и кад се у заштитничким рукама свога чика кајала

за учињени преступ. Ниједном речју није ми се жалила на свој нови јад. Достојанствено и гордо подносила је оно што је сама себи припремила... Мало после, њене велике очи гледале су ме са пуним поверењем. Извадила је марамицу, обрисала је са образа тешке сузе; затим је узела пудријеру и огледало, и почела је да са лица утире трагове патње. Тада рече одлучно: — Сад идем да зовем Стевана. — Боље немој... Предомислио сам се... Друкчије ћу да уредим ту ствар... Буди потпуно мирна... и — горе главу! Кад је Јелисавета отишла, поново ме је обузело беснило, и реКао сам себи: „Зашто смо управо ми, учесници у светскоме рату, жртвовали своје здравље, своју младост, свој живот? Ми, ратници, дали смо што смо могли да спасемо отаџбину, да проширимо њене границе, и да целу земљу одведемо напретку. Хтели смо да будућим генерацијама осигурамо живот, како би се оне могле развијати у миру. Мислили смо да ћемо осигурати економски просперитет земље, а, са њиме, и напредовање уметности и науке. А шта је био исход тих огромних наших крвавих жртава? Ваљда мир не служи томе да младим људима пружа могућности за неометано задовољавање њихових рђавих нагона, како би у вину, картању и осталим хазардним играма могли злоупотребљавати благостање које је, после рата, подигнуто на костима мртвих и патњама живих?.. Таква банда!.. Доста је жалосно кад прве српске породице допуштају да њихови потомци на овакав начин пропадају. Зар смо наше границе зато проширили, да се олош са свих страна слије у нашу престоницу, и да све племенито преплавља дотле док га не угуши?" Нисам имао снаге да се на вечери појавим, и да у старом часном оквиру наше трпезарије видим учтиве, безначајне маске извесних чланова породице, иза којих се крију гадне карикатуре душе. Откад нас је Наста оставила, дешава се често да по кога од њих нема на вечери. Моје отсуство, дакле, неће нарочито пасти у очи. Седео сам у својој соби до поноћи. Верни Марко спавао .је на тепиху испред мога кревета. Он има ноћас да изврши нарочити задатак. Код Осаковића прозори су били јако осветљени... Дакле тамо се скупило друштво, на картање и на рулет... Пробудио сам Марка. Подринац по рођењу, био је он висок и атлетски саграђен. Усправио сам се у својој столици, а он је обавио моју руку себи око врата, и узео ме је на леђа. Марко ме је уверио да нисам тежак и да би ме, на овај начин, дуго могао носити, а да не сустане. И тада се са мном обазриво провлачио из старе куће, кроз снегом завејани воћњак, до капиџика у башти, крај зида без прозора нове