Општинске новине

Други дан, нови живот, дру ги људи

571

зграде. Марко је безгласно корачао преко меког снежног застирача. Ову белу тишину није прекидао никакав птичији ни људски глас. Само се месец, велики и далек, појавио /^знад голога дрвећа са гранама пуним црних гнезда успаваног птичијега света. Лагано смо откључали врата. — Марко ме је морао носити преко степеница до тречега спрата. Нисам хтео да употребим лифт, да не бих, шумом механизма, своје присуство пре времена одао. Дупла врата Јелисаветиног претсобља стајала су широм отворена. Велике биљке са крупним црвеним и зеленим лишћем красиле су привлачно углове. Одаја је била обилно осветљена, као и Јелисаветин салон, са исто тако отвореним вратима. Просторије су биле пријатно загрејане. Марко ме је наместио на једну фотељу у салону, чије су ноге имале мале точкове. Из собе за пушење допирао је до нас гласни говор. Марко ме на фотељи лагано одгурне тамо. Неко време остао сам непримећен иза завесе на вратима^ и могао сам неометано посматрати друштво. Коцкали су се, наравно! Неколико непознатих личности Стеванових година падоше ми у очи. Потом сам приметио оба Пурића, младога Михајловића и браћу Драговиће, поред Косте и Десе. Боба је седела иза старијега Драговића. Михајловић је био блед до усана; само његове очи светлиле су, и грозничаво су пратиле котрљање кугле рулета. Извесно је много ставио на коцку. Стеван седео на једном високоме седишту, ју средини зеленога стола. Вршио је дужност крупијеа. Баш је викнуо: „Меб31еиг8, {аИез уоз јеих.,. пеппе уа р1и8,.." Коцкарском грабуљом вешто је покупио тантузе, и гурнуо их сигурно господину који је добио, — као да је целога живота само тај посао радио... Мало доцније кугла поново стаде: црно шест. Мирне душе узео је Стеван грабуљом стуб тантуза пред Перицом Михајловићем, и један мањи пред Костом, и гурнуо их је једном мени непознатом лицу, добацивши му значајан поглед. „Ово двоје петљају нешто заједно", прође ми кроз главу. Перица остаде нем и блед као креч. Свршено је било са њиме, то се видело, али нико није марио за то. Стеванов глас се поново |разлегао: — РаНез уоз јеих... Коста је нашврљао нешто на хартији, и пружио је Стевану. Овај му је климнуо главом одобравајући, и бацио му преко стола неколико тантуза... Дакле позајмица!.. Десу је, изгледа, послужила срећа. Пушила је и намеравала је даље да игра. Млади Пурић повика промукло: — Боби, дођи овамо да ми будеш маскота.., иначе не играм више. Не занима ме да једнако губим... Брату си донела срећу... Даћу ти велики проценат. Боба се диже, мирно обиђе око стола, да би села са друге стране, иза

његових леђа. У том тренутку ме спази, т стаде као укопана: — Ти, чико?! изусти, бледећи и црвенећи испод шминке. Разгрнуо сам завесу, Марко је лако отиснуо фотељу, и ја сам се нашао свима видљив, усред њих. Иронично сам их поздравио. — Добро вече, — или боље, добро јутро, господо моја! Видео сам да још гори светлост, и хтео сам младоме пару да начиним посету... Али где је Јелисавета, Стеване? Сви су, као наелектрисани, скочили са својих седишта. Стеван је, за неколико тренутака, затворио своје плаве очи, — смишљао је, муњевитом брзином, како би се најлакше могла решити ова непријатна ситуација. Уместо њега, Боба одговори брзо: — Имала је главобољу, и легла је да спава. — Тако, тако... И тада сте ви уграбили прилику да играте у велике суме. Н>ено присуство се канда овде много и не жели... Ви сте изгубили, господине Пурићу? — Ах, о томе не вреди ни говорити, одмахнуо је овај руком. — Тако!.. Али чини ми се да сте ви, пријатељу мој, баш сад имали један губитак, обратио сам се младоме Михајловићу. — Он промуца неколико неразумљивих речи. Променувши одједном тон, упитао сам кратко и оштро: — Колико? Завладало је ћутање од неколико секунада. Сви су гледали на њега. Нјихови погледи храбрили су га да прећути суму. Тада сам ударио песницом о сто. — Хоћу да знам колико сте изгубили?! Бедноме младићу било је већ свеједно шта још може да дође. Са њиме је било свршено. Више није имао шта да изгуби... Те мисли довољно је изражавало његово порђало лице и његово опуштено држање. Рекао је мирно, без покрета: — Педесет хиљада. — Можете ли да платите свој дуг? — Дакле не можете. Чујеш ли, Стеване? И шта мислиш да ће овај младић сад учинити? Далматинац рече, са својом одвратном љубазношћу: — Немојте се, ви, чико, због тога узбуђивати; та ми његове дугове не узимамо озбиљно! — Дуг у игри мора се платити, то је питање части, противио се млади Михајловић. Неколико присутних, међу њима двојица мени непознатих Стеванових пријатеља, хтели су неопажено да се изгубе. — Још тренутак, господо моја. И вама имам још да кажем коју реч... Марко, закључај излаз, и никог не пуштај напоље!.. — А сад ћу нешто да вам саопштим: О.ва кућа Цдије