Општинске новине

572

Београдске општинске новине

саграђена зато да постане опасна коцкарница, где се непскусни и поверљиви познаници до"мамљују и пљачкају. Ја Стевану нисам дао дозволу да инсталира рулет. Дакле нико нема права да игра... Зато изјављујем да не важе ничији добитци ни губитци, и молим вас, господо, да добитке вратите, а губитке поништите. — Али, дозволите, ви идете сувише далеко... То је мој стан... ја сам господар од ових просторија, — умеша се Стеван, прилично узбуђен. — Вараш се, драги мој... овај спрат припада мени, ја плаћам порез, светлост и трошкове око одржавања стана. То је мој поклон Јелисавети за њену свадбу... да би новац, који јој је деда месечно одредио, могла чувати за доцнија времена, или за важније прилике... како већ нађе за сходно. Теби, Стеване, и свим члановима наше породице формално забрањујем да се скупљате у овој кући у овако стидноме циљу... Ти и Коста одмах ћете међу господом изравнати губитке и добитке. Нико од ваших гостију не сме оставити ову кућу ни са једном паром губитка. Јесте ли разумели?!.. Без поговора! Нећу се маћи одавде, док >,се не скине ова срамота са наших глава... Та јесте ли сви полудели, да се уопште усуђујете на једно тако нечасно предузеће? Међутим, Коста је, црвен као вечерња хаљина моје снаје Десе, шапнуо нешто Стевану, који га је зловољно слушао. Коста има ггу особину да увек поцрвени онда кад други побледе. А гласно је рекао, некако театрално: — Ја сам један од Николића, и кад је већ стриц мишљења, да сам ја или ко ^други из наше породице учинио нешто што би части наше куће могло нашкодити, — онда прихватам његов предлог, а тако исто и Стеван... Почињем са стрина Десом. Са ноншалантним покретом својих однегованих руку, на којима су сијали нокти боје тамно црвених листића руже,, положила је она на сто пет хиљадарки. Остали учесници редом су следовали њеном нримеру. Коста се налазио међу онима који су изгубили. Стевана је обузео хладан бес, кад је свој добитак морао да врати. Боба се осећала врло понижена, бацајући на гомилу четири стотинарке које је заслужила као маскота. Њено увређено лице одавало је д,а ово никад неће опростити своме чики... Оштро сам пазио да се новац тачно врати. Најзад сам; запитао: — Колико сте ефективнога новца имали код себе, господине Михајловићу? — Седам хиљада, господине Николићу, рекао је и гледао Ме је у уста, шта ћу рећи, као неко коме од мојих речи зависи живот. — Дакле, дужни сте четрдесет и три хиљаде? И то Стевану? — Да... — одговорио је он једва чујно.

Узео сам са стола један блок, истргао сам страну исписану цифрама, и написао сам: „Потписани изјављује да је анулирана и изравната сума од четрдесет и три хиљаде, које је господин Перица Михајловић изгубио, у Недозвољеној игри са мном. 17 фебруар 1935." — Потпиши!.. — заповедио сам Стевану. Овај је прочитао, устезао се, и спремио се да гласно протестује. Ухватио сам га за руку. Не противи се... Још ћемо се разговарати... заповедио сам још једном, и погледао сам га одлучно у очи. Он је, најзад, потписао, а као сведоци оба непозната човека, — несумњиво Стеванови пријатељи и саучесници. Веома непријатно дирнути што сам их изабрао баш за ову сврху, они се, ипак, нису опирали. Најзад сам се и ја потписао, па сам рекао Перици: — Тако... младићу, сад је све у реду. Из овога свега часно сте изашли, и не дугујете никоме ништа. Нико нема права да, поводом овога, тражи нешто од вас. Потраживање учињено у томе смислу, била би уцена, која је кажњива... Ову признаницу задржавам код себе... за сваки случај... Савио сам ту хартију и метнуо је у џеп. Преко Перичиногога лица пређе осмех олакшања, док се лица Стевана и његова два пријатеља замрачише. Овде сам им добро покварио рачуне! — А сад, господо моја, слободни сте, и можете се повући... Верујем да ће сваки од вас оставити ову кућу без губитка... Претпостављам да је и за вас саме корисно да о овоме догађају не говорите. И тада цела ова банда продефилова поред мене, један за другим, — на послетку млади Михајловић. Он се поклони преда мном, хтеде нешто рећи, али не изусти ни речи, него се, још једном, дубоко поклони. Климнух му главом... Сигурно је да никад више неће сести за зелени коцкарски сто! Тако ,,с1еагт^" је био свршен, — да се модерно изразим. Остало је још да се обрачунам са члановима породице. О, како је горко болело мене, старога, вернога и срдачнога ратника, и васпитача ове омладине, да са њима поступам као судија, да гледам Костино затворено и непријатељско лице, и да осећам Бобине косе погледе. Па Деса, та лепа млада жена кокошије памети, која само моме вештоме управљању њеним имањем има да захвали што је у стању да тако лако баца хиљадарке; па Стеван, коме сам поклонио једну драгоценост, Јелисавету, — Стеван који је варалица. Тада је избио мој гнев због толике лакомислености и подлаштва. Изгрдио сам их све по реду, апеловао сам на њихову савест и грмео сам тако да су се и прозори тресли.