Општинске новине

648

Веоградске општинске новине

зету Стевану деди, који је изненада своја „строга начела" прошле веселе ноћи на Авали сахранио. Надам се да ће остати поштеђен једнога сувише горкога разочарења... Питао сам га даље: — А шта је радио Саша у тој општој хуци? — Саша? Зар је он био са нама?... Ах, да...! Он је седео отсутан, пио је, мислим, много црнога вина, и непрестано је жалосно понављао: „Маљчик, мој маљчик..." Али на Стеваново питање шта мисли тиме да каже, није ништа одговарао. Он не подноси алкохол.. Ваљда је заљубљен у неку Рускињу. Не изгледа ништа добро... Треба једном да га узмеш на испит. — Он сувише ради. А лумповање није за нашега Сашу. Но, а Боба и Деса, шта су оне радиле? — питао сам даље. — Боба, као центар опште пажње, кокетирала је, и била најелегантнија међу дамама... Деса је изгледала за чудо млада и весела. Стеван радо игра са њоме; њих двоје се, изгледа ,добро разумеју. Стеван, увек Стеван, и то у најлепшим варијацијама! Искрено сам се питао да није Јелисаветин муж, овакав каквог га ја видим, можда само гадна обмана, произншла из једнога неоправданога осећања мржње са моје стране. Тако ми Бога, био бих сав срећан да могу самоме себи ударити неколико моралних шамара, а њега рехабилитирати. Али, на жалост, то не иде. Стварност говори речито против њега. А и кад бих деди навео неколико карактерних црта његовога зета, не бих га могао излечити од његове занесености Стеваном. Јер тај стари, тврдоглави господин обесио је о клин своја начела о строгости, којих се читавога живота држао као фикс-идеје, само да би их заменио новом фикс-идејом. За њега је његов зет јунак дана, јунак нашег старог часног дома, и јунак будућности свих његових чланова. Против тога говорити, био би изгубљени труд. Јер, сходно прастароме закону људске ограничености, туђа искуства не користе ни младима, ни старима. Човек мора да прикупи своја искуства, и мора све да опроба на својој кожи, — па да сазна истину. Али, и поред тога, и најпаметнији човек доживљује своју последњу илузију тек на самртничкој постељи. Миша и Наста ретко који дан пусте да протекне, а да нас не посете, — већ месецима. Ја сам због тога врло весео. Јер ове године јако је закаснило моје „васкрсење", — како сви називају повраћање мојих способности да идем сопственим ногама. После операције поправило се опште стање мојих ногу, тако да сам могао да стојим, и да свакодневно сам начиним неколико корака од покретне столице до стола или до кревета. Због тога сам испредао најлепше наде, и у духу већ предузео дуге шетње по вароши, по моме драгом Београду, који је сад ноћу осветљен тако расипно

великоварошки, у свима могућим бојама. На жалост, те наде се не испуњавају. После операције, преостала је у мени једна изнемоглост, која ми обузима читаво тело. И никаквоме режиму, као ни најјачој храни, није успело да ту изнемоглост отстрани. Каткад ми због тога долазе врло суморне мисли, — могао бих рећи слутње. Миша сатима седи са мном испод ораха; и Јелисавета је много око мене. Она плете и хеклује ситне стварчице; и кад јој при томе раду, на који није навикла, испадне која петља — што јој се често догађа — јако се снужди. Такав је човек! Ма чиме он задавао себи вољно муке, то је за њега најважније. Ствари које по себи имају само релативну вредност, постају важније него људи. Јелисаветина марљивост потсетила ме је на моју учитељицу из основне школе, једну стару госпођицу. Она је са великом страшћу клепловала чипке. За време одмсра између часова седела је она повијена над дугуљастим јастучетом где су висила на танким свиленим концима вретена за клепловање, које су њени прсти вешто преметали; конци су се тада чудно преплитали, а она их је учвршћивала чиодама са стакленим главицама, док се, најзад, нису стварале врло лепе чипке и уметци. Ми деца смо могли лармати колико смо хтели, — она ништа није чула ни видела... Једном, за време одмора између часова, дотрчао је њој један ученик, и јавио да је његов друг пао и повредио нос, и да се његово крвављење из носа не може зауставити. „Нека шмрче хладну воду", поучила га је учитељица мирне душе, и продужила свој ручни рад, Кад смо ми деца хтели да доведемо учитељици сиротога дечка, он се је срушио на вратима, обливен крвљу. Подлегао је крвављењу, а клопарање дрвених вретена био је последњи шум који је малишан понео собо>м, у непознати свет... Учитељица је потом била отпуштена, а ми смо добили једнога учитеља који нам је жестоко делио батине, зато што је наш разред био најневаспитанији од свих што је имао у своме дугоме службовању. Стеван, спреман за излазак, потражио је је Јелисавету, да се од ње опрости. Ставио је прст у мајушни рукав бенкице, плаве као небо, и упитао је, дижући обрве, и са смешиим лицем: — Зар доиста мислиш да кроз ово може проћи рука једнога човечуљка? Јелисавета порумеки, и видно радосна због изненадног интересовања свога мужа, извади из папира мајушне беле ципеле, и једну капицу коју смо ми људи узалудно покушавали да навучемо преко наших великих песиица... — То су све слатке стварчице, али створењцету коме су намењене све то није потребно. Оно прави радост родитељима, и свету који долази да му се диви у његовој првој униформи. Беби су нужне само две ствари: