Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

647

обишла је чак и собе за оставу и подруме. Како ми је потом рекла, свуда је владао беспрекоран ред, — захваљујући Јелисавети и Дуди. Ова последња не миче се од Насте. Чак и кад су Миша и Наста, по старој навици, после ручка дошли код мене, на црну кафу, да се на миру и искрено изразговарамо, Дуда се прикрала, нама. Донела је шамлицу, и тихо села крај мене; наслон за руку моје покретне столице употребила је као подупирач. Пустили смо јој на вољу. Она нас је слушала пажљиво и ћутке. И нехотице потсетила нас је на време наше младости, кад смо ми младићи узели за свога повереника Насту, која је тада била Дудиних година. „Срећа је што је имаш", прочитао сам : у погледима Мише и Насте. „Срећа је што је имам", одговорио сам им очима. Причали су о Зајечару, о Мишином великом предузећу, о Настиноме интересовању за с.ве што је њен муж створио, о њиховом' заједничком раду, и о њиховим 1 тихим вечерима, проведеним у Мишиној библиотеци, чији ормани крију најпробранија књижевна и научна дела. Н>их двоје као да су говорили из истих уста. Он би почињао реченицу, а она је свршавала, — и обратно. Међу њима владала је таква слога и сагласност каква се ваљда остварује само једном у хиљаду година мејју супрузима. Тужно сам мислио на моју Јелисавету. Зашто она није могла наћи једнога мужа сличнога Миши? Уместо тога, та исто тако утанчана душа као што је моја сестра, привезала се за једнога рафиниранога човека, за једну варалицу. Јер чак ни од преваре у игри није се он устручавао. Да би се обогатио, радио је у споразуму са она два непозната човека, — то сам оне незаборавне вечери видео својим очима... Како би на њега Јелисавета могла да дејствује оплемењујући? Стеван није био неки мекушац, наклоњен пороку, кога би једна чврста рука била у стању да спасе пропасти. Напротив, био је он хладна природа, гвоздене воље, која презнре човечанство због његове глупости, и искоришћује га за остварење својих прохтева. Његове жеље састојале су се, прво, у сујети да се увуче у једну стару београдску породицу, а, потом, у лакомости да дође до што више новаца. Начин на који ће ово постићи није му задаво бриге. Та моја антипатија прем.а њему није произилазила из немотивисанога извора. Али„ ипак, нисам га видео у тако рђавој светлости, у каквој се сам показао. Ја и он не виђамо се често. Само при обедима. Он је врло љубазан и услужан; очевидно жели да поправи утисак од оне кобне ноћи коцкања. А Јелисавета је нема као риба. у односу на свој брак. Сад це чини свирепо насиље над самом собом, и не глуми срећу, нити више прича „мој Стеван ов О ј и мој Стеван оно". — Посматрам је пажљиво, али на њеном

бићу не могу да откријем ништа драматично. Тако се постепено умирујем. Можда је стекла утицај на овога хладнога, оштроумнога човека, — или је он штеди и привидно се покорава режиму наших часних схватања, зато што он од таквога понашања очекује већу корист за себе. Стеван покушава да се спријатељи са Мишом. Нзегов начин општења доиста заразно делује. Кад га човек слуша како интелигентно и са интересом испитује мога зета о справљању сира, о јачини машина, и шта ја знам о чему све још — добија утисак као да тај пробисвет, који носи смокинг као да је у њему рођен, ништа јаче не жели него да се доживотно завуче на какво пољско добро. Али нешто ипак буди његово искрено одушевљење: Здравковићева лимузина! Синоћ је шофер морао да вози на Авалу Стевана, Десу, Сашу, Бобу и деду. Разуме се, вратили су се кући тек у четири сата изјутра. Тамо су већ затекли неко весело друштво. Деда ]е био веома раздраган, и платио рачун целога друштва. Причао ми је сам како је Стеван умео да дигне расположење свију; уопште, само се њему има захвалити за то успело вече. Приметно весео, деда је рекао: — Диван је то човек. Чини ми се да се ни у младости нисам тако добро забављао. Ова данашња младеж састављена је из неуморности, темперамента и једне другарске слободе која раскида границе укочености, а при томе ипак не вређа добар тон... Раније, у доба моје младости, кад смо једном хтели да будемо разуздани, морали смо ми мушкарни остати у свом кругу, и, од дама, задовољити се са неколико певачица или сумњивих жена. Са девојкама из несавитљиво честитих буржоаских кругова достизали смо врхунац веселости у друштвеним играма, као „ Шапца лапца кој' мој друг?" и у „Пошта иде... одакле?" Тако је било још и за твоје време. А данас је друкчије... Али није ни чудо... те ауто, те аероплан ,те електрика ,па још и радио... све брзо и светло, одмах на дохват. Баш је дивно ово време... Штета што сам остарео... Већ сам прави деда... Хе-хе-хе... смеја се он. — Жао ми је само што Јелисавета није била са нама. — Па зар би ти збиља волео да се она на исти начин забавља као оно весело друштво, као снаја Деса и Боба? — питао сам га. — Па... имаш право, Војо, не бих волео, — рекао је он на то озбиљно. — Жене као Наста и Јелисавета потребне су да у нама мушкарцима сачувају веру у жену. Оне морају одржавати идеалност у нама, чак и онда кад их мИ сами презиремо и згазимо... Али Стеван је доиста јединствен човек, ма да не пристаје сасвим уз суштину њенога бића. Дакле „Стеван је диван човек." Нисам имао храбрости да кажем истину о његовоме