Општинске новине

Прилози за историју Београда

Љубомира Ненадовића

Београд у приповеткама Кренувши свој часопис „Шумадинку" 1850 Љубомир Ненадовић није имао многе сараднике. Многе и многе бројеве уредио је он сам, без ичије сарадње. Под неким прилозима се потписивао, нарочито под оним на које је највише полагао, као што су његове песме и путописи, док под другима, врло многобројрим, није. Ипак, ко мало познаје идеје Ненадовићеве и његов начин писања, одмах при првом читању може лако одредити који је од тих прилога од Ненадовића, а који није. Тако ое с поузданошћу може тврдити да две недовршене непотписане приповетке Бесплатежнн практикант (Шумадинка, 1852, бр. 52, 53, 54, 55) и Милан и Милка (Шумадинка, 1855, бр. 89, 90, 91, 92, 93, 94, 95, 98, 99, 100,) јесу из пера Ненадовићева. Али пошто оне нису заокругљене, оне нису ни унете у целокупна дела његова, која је он сам одабрао за штампу, ма да су делимично од већег интереса него разне друге приповетке које је он сматрао за вредне да их унесе у свој дефинитиван избор. Тај посебан интерес даје им то што се у њима налазе насликани моменти из београдског живота. За приповетку Милан и Милка — да почнемо најпре с њом — може се одмах видети да је из пера Ненадовићева не само по томе што се ту на читавим странама критикују мане савременика методама, духом и стилом апсолутно истим као у многим другим 1 чланцима уредниковим, већ и по томе Што се кроз! њу провлаче и у целости наводе песме које је он сам доцније унео у своја дела. Ова.приповетка одиграва се 1848 и 1849 у В ојводини и у Београду, и ирема томе, она спада у ред оних наших прилично бројних књижевних дела која описују догађаје везане за Мађарску буну. И ма да је она од значаја већ и по томе што нам приказује како су крупни савремени догађаји утицали на младог Ненадовића, за ову прилику нас нарочито занимају стране посвећене београдском животу. 1848 године, као никад дотле, становништво с оне стране Саве и Дунава дошло је у најтешњи додир са „Сервијанцчма", и тада су настале разноструке везе, потекле из заједничких идеала и одушевљења, из војних планова и подухвата, као и из трговачких веза и спекулација. Београд је те године, заједно с Карловцима, био духовно средиште народног покрета више но икад раније, и по њему су врвели, уз добровољце, политичке људе и ратне лиферанте, све већи број избеглица, који

су се еклањали овамо бежећи испред маџарског прогањања. Исто тако, и Србијанци су, без пасоша и контумаца, први пут после толиког времена, прелазили преко границе, и стално, у свакој прилици у боју и на сабору налазили су се уз своју браћу. Шта је било природније него да и млади песник Ненадовић, син и унук јунака, да и он одушевљено опева народни идеал и да га с оружјем у руци брани. Ма да Ненадовић, у својој познатој скромности, није нигде јавно тврдио да се налазио у убојним редовима, симптоматично је ипак да је он јунака своје приповетке, који у многоме личи на самога писца, претставио као „предводитеља једне чете". Дакле, тај млади ратник, „млад, у кала бреском шеширу четник", кога је „чиста љубав к народу нашем повукла овамо", лута са својом четом која је некад бројала више од три стотине људи, али сад спала на педесеторицу, лута очајан с двоцевком' у руци и заклања несрећне српске породице што беже ка Дунаву кроз пределе који нису ничији. Јер, „ко с каквом четом удари, онај и влада." И сад следује опис тог младог витеза: „...Он беше сасвим немарљиво, али са вкусом и чисто обучен. Танка кошуља на прсима била је раздрљана, и кроз недра вириле су округле прси као грудва снега. Преко прсију носио је широку свилену тробојну пантљику. Његов талијански шешир стајао му је накриво на глави, испод кога трептиле су њешве црне очи, као две звезде, кад би се око њих могле две пијавице савити. Нзешво лице малом црном брадом обузето, било је пуно пријатности и благости; сунце га је од урока или из зависти преплануло..." Поред тога што је леп, добар и учтив, пун љубави према своме роду и самилости према ближњима који се пате, он је „и научен, јер је с прилежанијем провео неколико година своје раније младости на вишим школама у Бечу и Пожуну." Очито је да је овај опис младог витеза рађен по слици и прилици самога писца. Тај млади витез спасава једну лепотицу од м:аџарских напада, и по свима правилима романтичарске поетике она се у тренутку заљуби у свога избавитеља, аиону њу. Милка је пребегла преко Дунава с мајком, и нашла прибежишта у Београду, где живе у страху и зебњи за оцем, богатим банатским поседником Селанићем. Милан, који се после четовања, вратио на свој положај у београд-