Општинске новине

оеоград у приповеткама Јоуоомира ненадовкћа

ООУ

еком суду,- ради приљежно свој посао с једном мисли наравно, да Милку назове својом. Долази ирви мај, 1849. С тим даном, у право, започиње приповетка, јер све горе изложено прича се доцније, ретроспективно. Сцена се одиграва у Кошутњаку, код Хајдучке чесме, на уранку. „...Читатељу, уводим те у Кошутњак, да ту ово лепо мајско јутро проведеш. Ко није видео Топчидер у мају месецу, ко није из ове густе шуме слушао измешане песме птица, ко није погледом својим грлио оне зелене долине и узвишене брешчиће, тај заиста нека се не хвали да је видио оно место где се душа осећа у небесном рају, и где природа са целом својом раскошћу грли земљу, и без икакве штедње излива милине које| су непоњатним неким управљањем овом свету намењене. Топчидер, то место које је кадро обилношћу своје дражести да разнежи срце сваком Србину, Топчидер је био пун света. На све стране врвели су људи, жене и деца, и све је похитало к Хајдук чесми, да зору првог маја онде дочека, гди је смирени Доситеј желио. вечито почивати..." На место ђурђевданског уранка, који је весео народни празник Весне, Ненадовић је изабрао први м!ај. Зашто? Можда зато што су сви излетници тог јутра били пречани, а пречани су увек светковали први м|ај као дан пролетње радости (В. код Јакова Игњатовића, Вељка Петровића, и др.) Али, по свој прилици, узео је тај дан и зато што је управо тог жалосног дана била годишњица од лањског првог маја, за који су везиване толике наде, и када је одржана знаменита Мајека скупштина у Карловцима, на којој су изабрани српски патријарх и српски војвода. Наш песник је и иначе, у спомен та два датума, и испевао две своје песме: 7 мај 7848 и 1 мај 1849. На уранку су, наравно, све саме избеглице из Војводине. Као и у последњем[ чину Стеријиних Родољубаца, у Београду се не виде Београђани. „...Хиљадама бегунаца врвели су по Топчидеру, жалост и туга обузимале су њихове уцвељене душе. Они нису мислили на радост овога света, они су мислили на своје погореле куће, на јопустошене њиве, и на изгубљене сроднике и пријатеље. Богаташи кој|и су с милионима радили, очекивали су помоћ од добровољних прилога своје браће у Србији; имућни ратари који су своју кућу и своје пуне амбаре имали, надниче да могу сув комад хлеба својој жени и деци пружити. — Сви су у туги и очајанију врвели кроз честе шумице, и сви су се прикупљали Хајдук-чесми, . као каквом завету, или као да је то какав волшебни извор утехе, који је кадар нагомилане беде и туге у српским грудима разблажити..." Наједанпут се заори тужна песма из звонког мушког грла. На опште љубопитство је-

дан стари свештеник изјављује да је прошле године, уираво на данашњи дан, чуо у Карлов цима, после извршеног избора војводе и патријарха, како се иза певнице захорио опет тај „исти, умилни глас кога смо мало пре из шум1е чули". Тебе Бога хвалим, тебе благодарим, отпојао је сав народ, али онај глас пред водио је и надвисио је све друге. Овај повод даје прилику старом свештенику да надугачко опише Мајску скупштину. Читајући тај врло дуг и детаљан опис, изненађени смо непосредношћу осећања и извесним истицањем живописних појединости, тако ретким; код Ненадовића. Овај опис свакако је дао очевидац.* Контраст је, доиста, и сувише болан. Место лањског одушевљења, данас безнадежност и утученост. Место моћне Војводине, тешка избегличка судба. Место кликћуће радости изражене у песми „Сеј ден јегоже сотвори Господ!," запевајмо данас очајан псалм "на реках Вавилонских тамо седохом и плакахом". Али, уместо величанственог псалма, сви присутни почну „тужним и дрхтавим гласом" певати не много величанствену Ненадовићеву песму: Свећа наше среће На веки с утаси Нигда Српство неће Већ круна да краси, Кратко време сунце нам грејаше, Авај наше, за мало л' бејаше... Из тог логора, и из тог хора, издвајају се ускоро и солисти: она и он, Милка, која би слободко могла рећи: Јарко сунце, лепша сам од тебе, и он, Милан, њен спаситељ у калабреском шеширу. Пошто је најпре, још скривен у шуми, отпевао опет Ненадовићеву песму: На те мислим, тебе само волим... појави се и он из шуме, пуне руке мајског цвећа. И у том мајском јутру, занети мирисима и цвркутањем птица, шапћу они љубавни гугут, уверавања, заклињања, тако да чак и не чују топовску пуцњаву која се разлеже из Срема, и која би иначе требало да потресе и младог чет ника и лепоту девојку, јер та пуцњава доноси погибију њиховој браћи. Али ко ће на то још да мисли у овом красном мајском јутру! Сасвим друкчија сцена одиграва се пред топчидерском механом где је око два стола се дело многобројно друштво уз јагњеће печење и неготинско вино. Та сцена је достојан пандан петом чину Стеријиних Родољубаца. Било је, доиста, потребно имати много горчине у души због ружних поступака својих савреме-

* Млади Ненадовић, који се приликом избијања Фебруарске револуције налазио на студијама у Паризу, с усхићењем је учествовао у немирима (види његову песму Јоци Стефановићу Виловском, Целокупна дела књ. 8, стр. 19), а при повратку у отаџбину, вероватно је и лично присуствовао Мајској скупштини. (Види Павле Поповић, Љубомир Ненадовић као потписан, предговор уз књигу Писма из Немачке. С. К. 3. књ. 165, стр. XIII).