Општинске новине

пеоград у приповеткалла Јоуоомира пенадииипа

иил

55 броја Шумадинке за 1852 г., много је краћа, неразвијенија, много је више фрагменат него ли Милан и Милка. Али, м:а да се из тог одломка апсолутно не може назрети како је Ненадовић замислио доцнији развој догађаја, она је, можда, још занимљивија од прве по томе што нам даје неколико живих слика из београдског живота. Такве или сличне слике израдили су, по разним подацима, проналаженим на свима странама, доцнији ревносни истраживачи и приказивачи прошлости нашег Београда, али је доиста, ова слика, сним;љена из прве руке, вредна запажања. Евоцирајући најпре недељну живост по београдским улицама још у то време, средином прошлог века, у почетку се вели: По Теразијама и по Господској улици шетају се само богати трговци и чиновници, и они који немају ни крајцере у џепу, и у та два сокака нигде нема гди би се човек свратио да попије коју чашу вина или пива, и с тим да се расхлади и да опере гушу од прашине. За њих има само три штације забаве: да слушају банду пред конаком, и после пред касарном, и да се наслађују гледањем на лепе пределе уаа Саву и к Авали. То су забаве душевне, једна се ужива ушим|а, а друга очима, те забаве у правом земном животу мало вреде; за човека који је за земљу са својим мислима као што је и са својим теломј прикован, много више важе забаве које се кроз уста уживају. Такови шетају се пиварским! сокаком, за њих има две штације: Пивара и Купалиште,* где поред музике, чује се врЛо често и звека чаша... Лзуди и жене шетали су на све стране. Сви астали у башти купалишта били су заузети. Варошка музика свирала је, келнери тамо-амо летели су, разговори били су измешани, нико ни на што није мотрио до само на своје чаше и на своје друштво..." У томе, један окретан и леп младић, у пола турском пола европском ношиву, посади се за један сто, и ћутећи је посматрао „весео београдски публикум". Али кад му келнер одмах прилете и стаде и најучтивије га запита: „Вас шофен зи, мајн хер", и стаде му нудити „покенес, швајцеркеза, лунгенбратен", гост му пожели да иде без трага и није се могао никако начудити како се на све стране *зиче: „Јохан, саитл вајн, или Јохан, ајн брот''... Ускоро наиђе пријатељ тога младића с којим се није годинама видео, и младићи започињу разговор о женама, о браку, о појењу, о младићским уживањима, сасвим површно и лако, у чистом! стилу Ненадовићеву. Најзад се зауставе на једној иоле озбиљној теми, на преовлађивању немачког језика у Београду, и ту писац изражава своје дубоко жаљење због те појаве. „...Ја сам јуче дошао из окружја. Кад сам видио Београд, срце ми је заиграло. За ових

* Зграде у данашњој Босанској улици.

седам година по спољашњем изгледу много се променуо, а по унутрашњости јошт више. Одем одмах у зданије у кафану да би кога позна ника старог нашао, јер ја знам ако буду моји стари познаници, они се не могу нигди изван кафане наћи. Кад тамо, на оба билијара броји се нем!ачки. Одем горе да вечерам, изнесу ми неку цедуљу на којој немачки стоје наиисана јела. Келнер лита немачки шта ћу да једем. Ја се нађем у чуду, нумем да му одговорим 1 , и сви игто су; око мене седили, згледају ое смешећи гди ја усред Београда без немачког језика хоћу да останем гладан. Мало пре идући овуда сокаком, свратим се ,да једем : мало слатких колача; опет у дућану она жена што продаје не зна ни речи српски.., Ја видим: да сам извадио пасош за Београд, а да сам дошао у Белград." Озлојеђен на све ове „културне ласте", и вајкајући се што се код нас не учи немачки бар због Шилера и Гетеа и других списатеља, него да би се могло „унтерхалтовати у нобл друштву" и због келнера и кафана, пријатељи одједном чују како уз музику пева један глас: Кажи мени драга ^ег ћа! с1епп с1аз ^етасМ Да не могу спати Ва1с1 сИе ^апге ИасМ. Кад ја легнем! спават бо 1:гаит ез т!г уоп сИг. Онда пак ја мислим Би Б181: ја Бе1 т1г, Ти не веруј људма 81е Бе1ги§еп т!г. Што они говоре Саг иБег писћ. И писац закључује с тугом да како сад ствари стоје, да ће и ова песма кроз неколико година доћи у збирку наших народних песама. Наш гсвет воли песму и свирку, и не може никад да се лиши њих. „...Купалиште и пивара утзече, а особито кад је недеља, нигда. нису без музик)е и песме, а кад-кад обадвоје заједно. Варошка банда има првенство. Кад она оде, ређају се остали музиканти по један или по два. По гди који Талијан са својом необичном музиком, и чак по гди који Савојард са својим: вештим ударањем: у свој народни инструменет, који обично прати са различним: звиждањем на подобије сваке птице, Или по гди који остарели Сакоонац са својим верклом, путујући по свету, забаве се по гди што и у Београду, и з;а готове новце покажу своју вештину и развеселе друштво. Тога вечера пошто оде грађанска банда, нађе се друга музика. Један је свирао у ћимане, други који слеп беше свирао је у једну другу справу, и ко би знао