Општинске новине

Ч-М 1Ш I КЈП^-ГУС П^ГЗК/ПС

како се тај инструменат зове... Београд је срећан да оне лепе арије за које су сада у Европи умукле све музике — слуша. Марсељез, Кошутов марш, „УстаЈ, устај, Србине" — све се мења једно за другим..." Као Игго се види, стари Београђани нису били велики пробирачи у музици, али су је зато ипак волели као и ми, а код н>их је она постизала и једајн сасвим позитиван успех: свагда је публикум у башти веселила и одушевљавала к пиву. Међутим, пао је рећ мрак, а пошто свет није помишљао да се растури, то припалише фењере и свеће са стаклетима наоколо запале се на сваком асталу. „Одушевљен овим

призором, тако новим и напредним за примитиван Београд, Ненадовић, ватрени пристасталица сваког напретка, узвикује победоносно: „Видело се као у подне. Човек са својом вештином пркоси правилима природе." Ту је у 55 броју Шумадинке прича прекинута. Али и довде, чини нам се, да смо добили један утисак из београдског живота половином 19 века. И по другим рубрикама Шумадинке, у којима се сваког часа додирују савремене прилике, м^гли бисмо оцртати и друге стране београдског живота. Али то остављамо за другу прилику . Паулина Албала

Борба око варошког осветлења у Београдској општини

Пошто су отерани Турци из Београда, године 1867, Београд се почео нагло да подиже; на све стране почеле су да се граде нове, лепе, модерне куће, пошто више није страховало од бомби и кумбара са бедема београдске тврђаве и испада турских низама и башибозука. Тако и у Општини, ночеле су да се уводе разне реформе, у модерном напреднијем духу. У те реформе, спадало је и питање варошког осветлења. То је сада било једно од најглавнијих питања, које је Општина београдска требала да реши. До тога времена, Београд је био бедно, управо никако осветљен: у главнијим улицама, у центру вароши, налазили су се пободени диреци, са петролеумским лампама, које су бацале, кроз често прљава и чађава стакла, бледу, жућкасту светлост, тако да се већ на десетину корака није ништа видело. Када је почео мрак да пада, онда су лампаџије, са лествицама у руци, ишли редом од фењера до фењера, наливали лампе са петролеумом и палили их. Тако је бедно осветлење било у центру, док су периферије биле у потпуном мраку. У тим улицама на периферији, само у почетку сваке улице, налазио се, често по неки накривљени стуб са чађавим фењером, који каткад није био ни упаљен који је више служио да чува страх пролазнику, но да светли. У то доба, сваки пролазник, који би мало задоцнио, ишао би са фењером у руци, понајвише са оним од шарене хартије, који се данас виђају само у вртовима, у време домаћих вечерњих приредаба. Тако је једнога дана претседник општине позвао на седницу општинске одборнике, ради решавања питања градског осветлења.

На овој седници, требало је да се реши: да ли да се уведе плин (светлећи гас), или, да се остане при старом осветлењу са петролеумом, са знатно повећаним бројем лампи и са савршенијим модерним лампама, које дају јачу и чистију светлост. На ову важну седницу, беше дошао већи број одборника. Пошто је претседник Општине изнео то питање и разложио ствар, узео је реч одборник Игњат Стаменковић, угледан и богат грађанин абаџија, који је имао лепу кућу у улици Кнез-Михаиловој, на месту где се данас налази Француско-Српска банка. Енергично и мало љутито, Стаменковић рече: — Господо и браћо! Ја налазим, да нама није потребно друго осветлење. Овакво какво је довољно је и добро је. Поштени људи и домаћини, они су увече у својим кућама, а за лумпове и ноћне скитнице општина да тропги паре, ја не дозвољавам и противан сам предлогу, да се мења варошко осветлење. Овај говор Стаменковића, изазвао је веселост и смех у целом одбору. Међутим, уважени грађанин Стаменковић доживео је, да се увече из своје радње враћа кући кроз улице лепо осветљене електричном светлошћу и без сумње је тада увидео, да је тако много боље и угодније и да лепо осветљена варош корисно и угодно служи и пословним људима и људима „поштеним" и ,,домаћинима" а не само „лумповима" и „ноћним скитницама". Тако се и газда Игњат Стаменковић морао радо помирити са новим стањем, као бољим и кориснијим! Влад. Ст. Каћански