Општинске новине

5

Предаја градова 186 7 год.

665

ђен велики гала-ручак, коме су присуствовали поред турских великодостојника, и Васељенски Патријарх и амбасадори страних држава. После су се ређале разне друге свечане приредбе једна за другом за Кнежеву пратњу. Онда је био приређен свечани пријем у Патријаршији на фанару где је Кнез Михаило уз пуцњаву прангија и грување звона са свију цркава био дочекан од једне друге поворке православних митрополита, епископа и калуђера из целог православног истока и где му је Васељенски Патријарх, уз благослов, прикачио на груди велики орден Спаситеља, на дугачком златном ланцу, украшен драгим камењем. ' ( 1 ■ После тродневног бављења, Кнез Михаило је оставио Цариград и са својом пратњом укрцао се на Султанову јахту и кроз Црно Море ушао у Дунав искрцавши се у Радујевцу. При одласку, Кнез је био обасут многобројним скупоценим поклонима, између којих су му највећу радост чинили два пунокрвна арапска пастува, ванредне лепоте и вредности, најлепши поклон Султанов. ПРЕДАЈА ГРАДОВА СВЕЧАНО ПРЕДАВАЊЕ ЕЕОГРАДСКЕ ТВРЂАВЕ, 6 АПРИЛА 1867. Април 6 године 1867 био је датум у животу престонице Србије, ЕеоГрада. Тога дана, београдска тврђава, — са вечно напереним топовским чељустима на варош и са посадом намрштених турских низама, и што је и дан и ноћ притискивало груди српском становништву и уливало му страх и стално неспокојство, — прешло је у српске руке. Турског низама на градским бедемима заменуо је дични српски војник, место гломазних турских топова, београдску тврђаву красила је српска артилерија. Београд је постао слободан и свој. Разумљиво је дакле, да је овога дана београдско грађанство, као и цела Србија, била обузета необичном радошћу и махнитим весељем. На ову велику и ретку свечаност народ је стизао из свију крајева Србије. Био је дошао и велики број прекосавских Срба, који су могли да добију објаве, пошто су аустро-мађарске власти спречавале одлазак Срба у већим масама, или они који су се неким начином успели да прокријумчаре. Тако се овог дана у Београд слегла огромна маса света, која је још од ране зоре прекрилила била све београдске улице. Свечаност предаје имала је да буде непосредно испод београдске тврђаве на Калемегдану. Ту је била подигнута једна трибина. Недалеко од трибина стајала је упарађена српека војска, са заставама и са војном музиком. Већ око 8 часова изјутра, једна непре-

гледна маса света беше притисла калемегданско поље и испунила све оближње улице. Око 11 часова, Кнез Михаило се појавио на свом историјском белом хату, праћен Министром војске и вишим официрима. Његова импозантна фигура беше све задивила и одушевила. Био је обучен као стари српски витез из доба Цара Душана. Он је на себи имао душанку на којој су дугмета блистала у драгом камењу; поврх душанке био је пребачен огртач од кадифе, опточен скупоценим самуровим крзном и са великом јаком од самура. Овај огртач одржавао се помоћу две велике сребрне копче са златним ланчићем, које такоће беху украшене драгим камењем. На глави је имао самур-калпак са челенком, на ногама високе чизме, са великим мамузама, у којима је такође блистао по један алем. О бедрима висила му је крива сабља позлаћена и искићена мноштвом драгог камења. Права слика једног царског витеза. Прињеговој појави, једно урнебесно, дуготрајно клицање из стотине грла, потресало је ваздух. Према њему су пружане руке, капе су бацане у вис у неописаном одушевљењу и цела та маса људи са једним непрекидним и дуготрајним усклицима: Живио! Живио!... кретала се пратећи Кнеза. Том клицању није било краја, ни кад се Кнез изгубио из вида, зашавши у градско поље. Мало после појавише се дворске екипаже. У ћрвим колима, налазила се стара Кнежева стрина, г-ђа Томанија Јеврема Обреновића са својом ћерком г-ђом Анком Константиновићком и унуком Катарином. У другој екипажи била је г-ђа Ана господара Јована Обреновића са госпођом Перком, бароницом Николићком, сестром Кнеза Михаила, у трећој екипажи налазила се госпођа Ермила Чупићка, ћерка Господара Јована, са г-ђом Савком бароницом Бајић, другом Кнежевом сестром. Оне су од Кнеза биле позвате на ову свечаност и дошле су са својих спахилука у Мађарској. У четвртој екипажи налазили су се дворски часници. Пролазећи кра]" упараТјене српске војске, Кнез Михаило се за тренутак заустави, поздравивши војску: — Здраво, јунаци! — Од Бога ти здравље, Господару! захори се у један глас, снажни отпоздрав из стотине младих војничких грла. Музика засвира „Пред перси!" Према српској војсци, на супротној страни, стајала је упарађена турска војска. Пролазећи поред ње, Кнез је поздрази салутирајући, а турска војска на овај поздрав одговори у један глас: „Падишиха чок јаша!" поздрављајући свога Падишу. Недалеко од трибине Кнез сиђе са свога коња и упути се ка трибини у пратњи своје војничке свите. Ту, и испред трибине, налазили су се