Општинске новине

718

Беогрбдске општинске новине

— Не бојте се, госпођо, — додаје други глас. Лежимо у постељи и питамо се, шта ли се десило? Да није неки изненадни напад на супарника? Или је можда неко убијен? Или се неко родио? Рођење и смрт по ужурбаности присутних личе једно на друго. Добили смо ваљда двеста петог становника. Или жена ударила мужа? Да није већ једном и тај г. Перовић добио своје, да више не мучи ону жену? Примакни, измакни вечеру, и тако сваку ноћ до поноћи. Онда господин изволи доћи добро напит, џандрљив, сав изгужван, и одмах прелази у напад. Жени се смркло, и наплатила се! Жене на селу сврше то ушицама од велике секире!... Да није некоме онако позлило, као оној мами за коју су јавили телефоном? Годинама ждереш ћевапчиће, разна печења, дебеле гибанице, пите, буреке, сарме, крезле, телеће главе са реном, шкембићвЈ цревца, и све то залеваш добрим црним вином, па како да ти не позли једне страшне ноћи? Толики се елементи побуне у твојој утроби и мораш да експлодираш!... Али можда то није овде случај. Можда неко напрасно оболео од слепог црева? Пре медицина тврдила да обољење слепог црева долази отуда што у њега западне неки мали предмет, кошчица или слично, па се тако загноји и наступи запаљеље. После тврдила да је то наследна болест. Сада све пориче и мисли да та болест долази од нечистоће која се ту некако изручи), у то цревце. Али ни са тим није начисто, јер наука је и паприку прогонила са наших трпеза кроз све векове, а сад пронашла да је она прави извор ЦЕ витамина, и слави је као спасиоца човечанства... И тако нагађате беспрекидно шта ли се то могло десити у вашој палати, као што смо и ми нагађали ове ноћи, али нас мрзело да устајемо из своје постеље. Можда је и каква заразна болест, па зашто да се излажемо опасностима? Али је главно ово: наша је палата овим догађајем веома обузета, узбуђена, и редак је становник њен који није чуо да се догодило нешто тешко. Копрена неке туге пада на нашу палату и виси озго с њенога крова као дуга црна застава, и под њом се сви будимо. Тек чујемо како неко пита негде на степеништима шта се то догодило. Онај одговара и завршава кратко: — Саклони, Боже! Далеко од нас! Тек се раздањило, а ево уличних певача, односно дворишних. Нјих се не тиче какву смо ми муку ноћас мучили, нити они имају појма о томе, већ прелазе на ствар и одмах певају. Двојица, тројица, како кад. Гитар, хармоника, тамбурица. Неки певају без музичке пратње. Такве називају изазивачима, јер они вас изазивају да их избаците напоље кад своју лошу песму не прате бар добром музиком. Тога јутра кад смо имали у кући Станицу за брзу помоћ наш сусед г. Исић сувише се узбудио кад је чуо песму у нашем дворишту.

које толико потсећа на београдски трамвај број 2. Ови певачи удесили баш да певају ону чувену песму „Да зна зора шта је миловањеЈ не б' сванула за годину дана", и то га је највише пецнуло, јер се он борио не само са оним силама са којима смо се сви борили те ноћи, него се борио и са незваним гостцма у својој постељи, и једва је чекао да сване. Како се онда може сложити са таквом песмом? Само његов стан нису чистили тога лета, и стога је целе ноћи водио прави рат. Али таман што су мајстори певачи били избачени напоље, појавила се друга лица, још опаснија од певача. Појавили се бубњари, али који не лупају у бубњеве него у тепихе. Појавиле се четири служавке, које се из учтивости називају девојкама, јер су београдске госпође пронашле однекуд да је увреда рећи некоме да је служавка. Званично се та послуга назива кућним помоћницама, као да је срамота бити служавка, слуга. Не срамота, него није лако! Ми мислимо да би ваљало повести рачуна о поступању извесних милостивих са служавкама, и да буду милостивије наспрам њих, а како ћемо их звати то пре спада у у граматику нашег језика, у кухињску терминологију, па и у обичај; односно имамо право да називамо послугу како је уобичајено. Можете сад замислити како нам је свако јутро кад се у једном узаном трамвају око којега смо окупљени и ми са својим отвореним прозорима истреса неколико тепиха из домова који воле честе госте, а и сами имају доста дечурлије и осталог народа! Људи су, истина, пронашли справе за усисавање прашине, али како неко може бити цивилизован и културан кад нема новца? То се само напамет тако каже да човек све може кад хоће, али то никако није тачно. Доказ нам је баш овај пример који овде истакосмо. Па ипак, све те невоље морају да се трпе кад неко хоће да живи у великом граду и да у њему изиграва тако неку величину и важност. Морали смо брзо да затварамо прозоре и да опет уложимо протест, али не ми лично него преко једног господина, који претставља извесног дипломатског претставника за све нас станаре. Он је тај који се бори са газдом и са чика Тошом за све нас који сматрамо да нам не личи да се прегонимо са такозваним хаузмајсторима. Наш дипломатски претставник тражио је да се што пре реши то болно питање око истресања тепиха. — На пример?! — зачудио се Тоша сасвим оправдано, што смо одмах и ми са својих прозора увидели. Пред њим наш опуномоћени, па нам личе на бика и тореадора, јер је наш претставннк имао на себи црвену пиџаму и исту такву капицу, а чика Тоша онај свој кожух. — На пример, да се напросто најми један теретни ауто, па сви теписи натоваре на њега и одвуку на Дунав, па тамо да се истресу. Пет-