Општинске новине

Наша палата

717

Скоро свака друга у Београду стално је под кључем, али споља. Неко се слјжи њима, али ко? То осим газде и пазикуће нико не зна. Наше три тајанствене гарсониере изгледа да су ноћнице. Не подносе светлост, нити сусрет са људима. Чика Тоша неће ни у шали о томе ни речи да каже. Само дода ово: — Боље је примати и непоштене напојнице, него издавати поштене тајне! Је ли вам то доста? — Исувише! Гарсониера је заштитница образа и части, препредена патронеса интимних забава. Она је, истина, одузела хлеб мамама које се баве сумњивим пословима, али је спасла јавност силних скандала, и увек ће је спасавати. Као што ће телефон спасавати људе на умору да не умру без присуства лекара, јер данас је постало у моди да нико не умре без присуства лекара, док му лекар не опипа било! Ако имате телефон у нашој палати, десиће вам се да вас неко од многобројних сродника њених станара позове ноћу и замоли за неку услугу. Зазвони баш у поноћ, а некад и касније, тако после пола два. Звон телефона у дубокој ноћи ужасно потреса. Зове неко, и то тако касно! О, то се без сумње догодило нешто веома незгодно! За веселе ствари ко би вас будио тако позно? Онда је несумњиво велика невоља. Чини вам се да сте се потпуно уштапили кад вам зазвони тако касно, али ви стресете штапове са себе и журите скоро смушено по слушалицу, готови да се свађате ако је нека бесмислица. — Ало! Ало! — Ко је, молим? Шта желите? — Опростите, господине! Ох, извините! Знамо да имате телефон, па смо се усудили! Љубазно вас молимо за доброту да одмах јавите у стан број осам да је мами нагло позлило и да очекујемо њену смрт сваког часа! Господине, учините доброту! — О, како не?! Одмах ћу! — Хвала! Хвала! Слушалица је спуштена. Ви одлазите у стан број осам и звоните. Излази некаква баба налик на Хекату, царицу свих вештица, и вели да нико није код куће. Сви су отишли на бал. Како то сад да јавите онима што им је мама на умору? Питате бабу има ли телефон та њихова родбина. Она одговара да нема. Значи говорили су са туђег телефона. Зато беспомоћно лежете и дуго мислите на трагедију породице која игра на балу док њена драга мама умире. Али таман сте легли, деси се нешто слично томе, као што се ту скоро десило код нас. Палата се најзад мало смирила после поноћи. Више се не чује ни сирена пред кућом, ни тресак врата, који је ужасан нарочито кад се враћа из вароши г. Перовић, који тим треском хоће да заплаши своју жену која га редовно чека са спремљеним језиком. Прође он. Затим прође и г. Симић, царински посредник,

који такође много треска кад се враћа, ваљда да покаже како је он поштен посредник, који никада не шверцује. И најзад се кућа умири и заспи. Они уреднији становници скупе се пре поноћи; они мало лењи скупе се после поноћи, а они од којих су и њихови укућани дигли руке долазе после сванућа; — па се може рећи да у два после поноћи наша кућа спава мртвилом својих темеља. Али сад нас одједном буди снажан глас сирене са неког необичног аута. Мотор дућка у месту, што значи да је машина стала пред нашу кућу. Да није Марица, познати ауто за скупљање криваца? Мутна Марица! Шта смо могли да мислимо друго? Али ипак, колико је нама познато, сви су наши суседи веома озбиљни и пословни људи. Ако је неко од њих извео рецимо злонамеран пожар у својој радњи, зашто би га баш ноћас вукли? Друштво које му је осигурало робу имаће милости да не хапси свога клијента тако позно, а ни сама власт не би тако што учинила. Осигураш се, па идеш 1 после у хапс зато што си то учинио! Помишљали смо и на тако неке конфиденте, на анационалне елементе, али хвала Богу ни таквих нема у нашој палати. Што да будеш анационалан у земљи у којој од ништице преконоћ постанеш славан човек? Просто се запрепастиш кад тебе, једно сасвим споредно ништавило, стану обасипати почастима и положајима! И зар све то да издаш?! Наједном смо чули велику пометњу на степеницама. Неки прозвукли гласови миле уз степенице и пужу се све више нагоре. И с њима удари потпетица и ђонова са неких тешких чизама. Изгледа да је неко од тих људи поткован, јер се чује удар поткова о камен. Један се накашља. Други учини „пст". Али сви иду напред без задржавања. Затим треснуше нека врата. — Шта је, људи? Шта тражите ноћас овде? Нама лакну. То је нама тако познати глас. — Стој, бре! Стој кад питам! Не може се тек тако без пријаве навраћати гомилама у ову кућу! Ко сте ви? — Људи! — Не познајем брилијанте, а људе познајем, и видим да сте то; него питам, што сте се скупили толики? — Ми смо болничари. ЈБуди су стали. Чика Тоша их стигао и звера у њих кроз своје разбуктале наочари, које су се разбуктале зато што је један из поворке уперио џепну лампицу право у чика Тошу. — Спусти ту светлост, ниси ваљда гангстер! — рече чика Тоша мало срдито. Шта желите? Коме идете? — На четврти спрат. Позвани смо. Ми смо из Станице за брзу помоћ. Нешто касније неко јечи у носилима. Један оштар глас добацује: — Полако, људи!

3