Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

723

једно „напоље , које, као што је признао, неће моћи да заборави ни на самртном часу. И одједном овај младић, препун снаге, заплака као дете. ,,Да, да, снаја Заго, а и ти, Десо, ви сте рђаве мајке. Ви сте донеле децу на свет, и мислите да сте тиме испуниле своју дужвост. Кад су ваша деца била накинђурена као мајмуни, уводили сте их у салон, да би се напудроване и нашминкане даме дивиле њиховом оделу и на памет набубаним песмама које су она декламовала. Али ви своју децу нисте васпитавале, нити сте водиле рачуна о њиховој спољној чистоти. О томе се бринула њихова тетка, наше „Матијанче". А сад Коста плаче, јер је сазнао да никад није имао мајку, — сем оне која, далеко од нас, борави у свом срећном дому у Зајечару. И он је завршио у сузама: — Али ти, чика Војо, несумњиво разумеш да се мора платити дуг начињен у коцкању. Са оним „напоље" моје мајке ствар ни нај>шње није свршена... А ни овде не могу остати... Хтео бих да одем одавде, по могућству далеко; желео бих да радим и зарађујем новац... Ја ћу ти поштено вратити целу своту, ако тако мора бити, — рече, пружајући у правцу мене своје фино маникираке руке. — Требало је да са радом одмах почнеш, младићу мој; тада би ти били уштеђени ови бедни часови самоунижења... Пропустио си своје најлепше Јодине. Већ одавно ваљљало је да мућнеш са оно мало мозга које имаш, и да увидиш како твој живот ничем не води. Али... сад, после свега што се десило, нећу ти накнадно држати предике. Но, с друге стране, чуваћу се и тога да једном тако лакомисленом створу као што си ти ставим на расположење своје имање. Право је што си изгубио све што си имао. Само у сиромаштву може још од тебе постати поштен човек. Даћу ти 80.000 динара... Гледај да одмах ту ствар уредиш... Али мораш отићи одавде, а суму ћеш ми, од своје зараде, месечно отплаћивати... Не... твој потпис ми није потребан. Довољна ми је твоја часна реч. После овога ушло је мало руменила у образе овога још неизграђенога човека. Мој братанац није био рђав, него само претерано разнежен и потпуно отупео од провода са својим богатим друговима, нерадницима као и он. Са њима је страћио своју снажну и самоуверену младост. Од какве му је користи била његова добро завршена техника, кад је он без циља, управо супротно свакоме циљу, животарио, и у разним ноћним клубовима убијао своју досаду? Тиме је самога себе најтеже погодио... Сад ће му помоћи да опет стане на своје ноге старомодни инвалид из прошлог часнога времена. Јер у своме братанцу осећа

(Наставиће се)

он нешто од Николића, што ни сва младићска лудост није могла упропастити; због тога има он у њему поверења сад, кад су га сви оставили. Потом смо дуго разговарали о могућностима једне нове егзистенције. Између осталог, поменуо сам му, најзад, мога ратнога друга, Енглеза Џона Краула, инжењера, који је запослен у свом техничком предузећу у Источној Африци, — како ми је прошле недеље писао: Рекао сам Кости: — Држим сигурно да ће те Краул примити за свога сарадника. Имао би код њега добру плату, а, сем тога, посао са њиме зацело би те интересовао. Сложили смо се да је мој последњи предлог најбољи. Коста ме је молио да своме прјатељу одмах пишем. И кад је ускоро дошао од њега повољан одговор, мој братанац је био вољан да омдах крене на пут. Нико од Костиних пријатеља није ни слутио шта је он одлучио, и нико није знао да је младић стресао са себе лакомисленост и страст за коцкањем, као змије своју кошуљицу. За те монденске типове Коста је одлазио на Ривијеру, из досаде, из снобизма, или што је сматрао да је то отмено. Остале су у незнању чак и оне које су требале да буду обавештене о Костиној великој одлуци. Боба и његова мати избегавале су га, из стрепње за свој део имовине, као што је раније Коста мене избегавао, зато што се осећао крив преда мном. Али Саша, Дуда и Јелисавета отпратиле су га на жељезничку станицу, и њихова топла срца просула су искрене жеље на његов нови пут. — Слушај, рекао сам Кости, кад је од мене узео збогом, и већ на вратима стајао, — у случају моје смрти, ти ми ништа више не дугујеш, запамти то. Он ме погледа зачуђено, и рече тихо: — Зашто то кажеш? Надам се да се добро осећаш ? — Савршено добро... То је само моја педатност. И са том невином лажи послао сам најстаријег Николића младе генерације у далеки свет, да се тамо духовно препороди, Али снаја Зага и Боба неће остати некажњене. Ради тога није потребно дочаравати Немезиду, богињу судбине. Саможивост и незаситна грабљивост ових двеју дама биће мојом руком осетно погођене. Имам обичај да извесних датума у години поклањам члановима наше породице лепе суме новаца. Овога пута Зага и њена кћи остаће празних шака, — овога .пута, и све дотле док не скупим 80.000 дцнара. А тај вовац припашће Кости, — ако се покаже достојан тога поклона, у шта ја не сумњам. Зора Ђорђевић