Општинске новине

722

Београдске општинске новине

бил, који вреди скоро колико Мишина лимузина. Добио га је на поклон од деде! Ко познаје мога ујака Павла, разумеће какву необичну стиар значи добити од њега такав један скуп поклон. Али овај успех Стеванов не би још био никаква несрећа. Кад се буде вратио, разрачунаћу се са њим дефинитивно. Само Јелисавета у неколико још кочи моју намеру. Она тек што се вратила кући, после њеног — како сама каже четворомесечног одмора код Здравковићевих. Нзен синчић дивно се развија. Јелисавета нешто намерава. Каже да још чека на Стеванов последњи подвиг, на његов мајсторски подвиг. Она има начина да му то осујети. Тада би Стеван изгубио сва права која би имао над својим дететом, кад би био честит човек. Ништа даље од ње не могу да дознам. Моли ме да се стрпим, и да сваку размирицу са Стеваном избегавам, само још неколико дана, највише једну недељу. Али тада ће она и њено дете за увек бити слободни од њега, и неће више имати потребе да га се боје. А он ће морати неповратно да се изгуби из наше земље, Веома узнемирен и обеспокојен због ових загонетних речи Јелисаветиних, наваљивао сам на њу да ми, најзад, каже о чему се ради; говорио сам јој да ћу се наљутити ако ми се не повери... али све је било узалуд. Она се ограђивала: — То не могу и не смем никоме говорити, чико. До мене једине стоји да овога покваренога човека начиним безопасним. А ја сам дужна да то учиним, — ради мога детета... Мојом кривицом дошао је у кућу тај гавран несреће... Сећаш ли се онога нашег поверљивога разговора, у почетку мога брака? Ти си без речи разумео да ја већ испаштам свој погрешан корак. А ти си ми дао савет да проучавам тога човека, пажљиво и са бескрајно много стрпљења. Ја сам тако чинила, и радим на своме потпуном ослобођењу, које ми сад претстоји... А морално ослобођење дао си ми ти још онда, и ја ти на томе сад захваљујем, чика Војо. — Да, дете... али да је он један тако израђени нитков, то нисмо могли знати ми поштени људи. Тврдоглаво си хтела тај брак, а сад, исто тако тврдоглаво, желиш да начиниш један експеримент, од кога ја стрепим... За сваки случај, зваћу Мишу... Пиши му. А чим се Стеван врати са пута, телеграфираћу Миши у Зајечар, да одмах дође. — То је била и моја идеја, чико, заврши Јелисавета. Па онда, историја са Костом. Она је кратка, да се лако испричати, а садржи крај лепе песме о безбрижном животу једнога нерадника. Мој братанац потпуно је материјално пропао; изгубио је читаво своје имање на картама, рулету, бакари, шмен де феру — и већ како се све зову те врашке коцкарске игре... Стеван га је увео у разне ноћне клубове, по-

што због моје забране, није више смео да жари и пали по нашој кући. Три четвртине Костинога готовога новца прешло је у Стеванове џепове. Остало му је да измири још дуг од 80.000 дин. неком другом типу. Косту нисам често виђао. Гонио сам га непрестано да већ једном нађе какво запослен>е; зато ме је избегавао. Није ми остало скривено да се коцка. Али мислио сам да ће моје прекоре узети срцу, и да ће се опаметити. Питао сам његову мајку шта он ради. Она ме је уверавала да са њом и са Бобом излази често у друштво, и да на њему не примећује ништа што би јој нарочито задавало бриге. А ја, привезан за стару кућу и за моју покретну столицу, могао сам врло мало или, тако рећи, никако, да пазим на Косту. Међути.к, Стеван је непрекидно вршио свој разорни посао, и, за годину дана, поткопао је у кући Николића све што није било чврсто и непоколебљиво. Изненада, нашао се Коста преда мном: блед, беднога држања, оборених очију... с њиме ј е било свршено. Пустио сам га да говори. А после сам га упитао: — Шта мислиш сад да чиниш? — Не бој се, нећу се убити, — одговорио је он цинично. Тај одговор довео ме је до беса, и умало му нисам изразио своје жаљење што... али сам се уздржао, и питао сам, на изглед миран, даље: — А шта од мене очекујеш? На ово се младић у беспрекорном тамном оделу јако збунио, и, скоро плачући, изјадао ми се да његов дуг учињен у коцкању мора пре свега бити исплаћен. Ради овога., отишао је прво Боби, и затражио од ње потребну суму. Али његова сестра га је једноставно одбила; остала је хладна и несавитљива чак и онда, кад јој је признао да је све изгубио, и да никад више не може узети карте у руке, све кад би за то и имао још воље, после овога што га је снашло. Бобина тврдоћа као да је горко дирнула Костино иначе неосетљиво срце. Од Десе ништа више није могао тражити; она га је помагала сувише често, а никад свој новац није натраг ни тражила ни добила. Саша није имао- ничега свога, јер је према новцу био сасвим равнодушан. Нрави идеалист, он уопште није тражио свој део имања, потпуно је зависио од мајке, и, према томе, био је у немогућности да помогне брату. Тако Кости није остало ништа друго него да сам потражи своју мајку. Али снаја Зага викала је, беснила и јадиковала над лепим новцем који је он неразумно проиграо, и засула га ирекорима. А кад јој је, најзад, изложио циљ свога доласка, тада је његова узубђена мати наједном занемила, погледала га оштро, неумољивим погледом, и не губећи више ниједну реч, показала му је прстом врата. Кад Коста још увек није схватио да од свбје мајке нема више ничему да се нада, она му је довикнула