Општинске новине

Ируш џпн , ш&и жи&ош,, џр -џш — Днввник једног инвалида (Роман из бесградског живоШа — награђен на књижевном конкурсу Градског поГлаварства Београд) (Наставак) 9 - ОБЛАЦИ

Јелисавета је, срећно, постала мати једног здравог дечка. Миша га је крстио. Добио је име Воја. Добри Миша! Али писао је у писму да је Јелисавета тако хтела. Стеван, који је отпутовао у Зајечар да види свог сина, намеравао је да му да неко друго име, али је Јелисавета остала упорна у својој жељи. Као кум, Миша је задржао за себе право да крсти дете како он хоће, и тако је најмлађи члан наше породице добио име Воја. Желим му ЈЗољу егзистенцију и више среће него што је пала у део мени, његовом деди. Нека ми удес препуни пехар горчином, ако се тако мали може сачувати од тешке судбине. — Између људи повучене су невидљиве траке које животе два бића везују још много пре него што се она сретну у стварности. Знам, онако као што се сазнаје једна унутрашња истина, која се ничим спољним не може доказати, да смо Јелисаветино дете и ја везани тим невидљивим тракама удеса. И ја ћу радо жртвовати себе, само да други Воја постане човек здравога тела, оштрога разума и топлога срца, — онакав какав сам ја био у младости, — и да те особине сачува неокрњене до своје смрти. Природа црпи своје снаге сама и!з себе; она се служи чудесним срествима која ми људи, нашим веома слабим унутрашњим пипцима, не можемо домашити. Зашто се природа не би могла послужити мојом личношћу, из које се може црпсти још доста невидљиве и фине супстанције, да би једнога новога створа обдарила сувишком неких снага? Како би била могућа „чуда од деце" која, као Моцарт, Бах, Рафаел, Паскал и Ниче, у својим младим годинама стварају дела чудне зрелости, — кад она не би живу способност једнога зрелога човека — било музичара, научника, филозофа или сликара, — за мога су везана невидљивим концима природе, усисазала у себе, као што њихова мала видљива уста сисају мајчино млеко. На сличан начин привезан сам и за малога Воју; знам то и осећам. Мој живот постепено копни у мени. Нешто из дубине моје унутрашњости иде од мене детету, које сад вегетира непробуђене душе, још несвесно свога постојања. Оно што ја још у овоме свету претпостављам, лагано се клони заходу. Остали то не примећују, јер се ја не жалим на болове, и на изглед сам весео и прилично добро.

А, ипак, остављају ме снаге: прво оне најфиније, невидљиве, унутрашње, а потом спољне, телесне. Тако нисам више у стању да лутам кроз кућу, двориште и башту. Ноге ми потпуно одричу по лушност. Али ја ништа више и не желим. Моје земаљске силе не припадају више мени, већ преласе на Јелисаветино дете, на малога Воју. Стеван ће бити само његов телесни отац; духовно завештање добиће оно од свога деде. Сигуран сам да ће од њега постати исправан човек, достојан да носи часно име наше породице. Јер, кад се моја братаница разведе, — а она ће морати то да учини — ја ћу га усвојити. Дечко ће се звати Николић, — неће носити име оног варалице. Не бојим се да ће Стезан око овога правити тешкоће. За новац он ће све учинити; продаће и свога сина. А срећу ^ђеговог детета искупићу ја својим животом. Још никад се једна жртва није узалуд догодила, онако исто као што између неба и земље никад не може нешто да се изгуби. Природа, тај велики мешалац елемената, зна из свзга да извуче нешто нужно и целисходно. У крилу њеноме ниједна ствар није толико рђава, да се не би могла употребити за какву добру сврху. Стеван, тај човек покварене душе, послужио је природи за стварање спољњег облика једнога земаљскога бића. А Бог, више силе, или провиђење, — сасвим свеједно који ће се израз употребити — даје језгро његовоме бићу и одлучује о његовој даљој судбини. Јелисаветино дете било би бедни црвић, да није саздано према тим законима високе увиђавности. Зато ће Стеван, чија се мисија овде свршава, оставити кућу, као што ћу и ја напустити овај дом, кад мој час дође. Духовно рођење малога Воје може да почне. Ја сам спреман, — нзка буде како Бог хоће! Ово што пишем, не произлази из фантазије једнога болесника, него је то јасно зрење човека намењенога скорој смрти. Догађаји се развијају муњевитом брзином. Изгледа као да време жури џиновским корацима, и као да прикупља немир и пропаст из свих крајева васељене, да би их сручило нз нашу кућу. Тешко ми је да мирно и по реду унесем у овај дневник последње догађаје. Разуме се, њихов виновник је Стеван. Нзегова рђавштина достигла је своју пуну меру. Ових дана он се налази на једној турнеји, на свом спортском аутомобилу... Да, он има аутомо-