Општинске новине

736

Београдске општинске новинв

И као што је потпуно успела борба за прву политичку независност. коју су извели Карађорђе и Милош у обновљеној и ослобођеној Србији, тако је потпуно успела и Вукова борба за наш чист народни језик, правопис и граматику. Политичке борбе су биле и дуге и тешке, али њих је водио цео српски народ, и успех је био стога знатно олакшан. Књижевне пак борбе водио је Вук сам и тек у доцније доба њему су почеле пристизати присталице да борбу прихвате онда, када је он почео под теретом година, многих недаћа и непријатности да малаксава. Ми се данас можемо поносити и бити горди, што је из средине нашег народа поникао јздан велики његов син, један велики човек, који је за сва времена задужио свој род, и омогућио му да се попне до великих висина и славе. Србија је ослобођена из ропства. Слободне су постале и остале покрајине у којима живе Јужни Словени, и ми данас, славећи успомену на Вука Караџића, славимо у ствари највећег борца и претечу ослобођеног Српства и Југословенства.

Претседник Београдске општине г. В. Илић говори на свечаној седници у част Вуку Караџићу. Лево потпретседник г. Драг. Тодоровић, десно директор Општег одељења и деловођа Град. већа г. Б. Павловић Престоница ће сутра добити достојан споменик, који ће ликом Вука Караџића красити парк у Универзитетском крају Београда. На првој редовној седници Градског већа ја ћу бити слободан да поднесем предлог да се тај парк од сада зове: Парк Вука Караџића. Тако ће Београд, поред већ постојеће улице Вукове, још јаче истаћи своју велику захвалност и своје дубоко поштовање творцу народног српског језика и књижевности. Верујем да ћу бити ваш тумач, ако из осећања дубоког поштовања и захвалности на дан стопедесетогодишњицг узвикнем: Нека је вечна слава и хвала Вуку Караџићу". ГОВОР Г. МИЛАНА КОСТИЋА, ГРАДСКОГ ВЕЋНИКА Затим је г. Милан Костић, градски већник, одрншо овај говор:

Почетак XIX века обележен је не само политичком и националном борбом за ослобођење нашега народа од туђинске власти, већ и борбом за културно ослобођење и препорођај. На челу оне прве борбе стоје Карађорђе и кнез Милош Обреновић, а на чзлу друге борбе, за културни препорођај, стоји Вук Стефановић Караџић. Вође те борбе били су прави претставници народа, јер су поникли из народа, управо, из сељачких колиба. Они су били запојени оним националним духом, који су стекли, не у школама, већ у сељачким кућама, где се знање добивало од старијих и искуснијих, где се историја учила из старих славних задужбина и из народних песама уз звуке гусала, где се машта развијала под утицајем народних прича, које су се преносиле с колена на колено, и где се философија сазнавала из пословица и загонетака, које је народна мудрост остварила и испољавала. Вук Стефановић Караџић не припада само једној епоси. Он припада и онима који су били његовм савременици, и нама у садашњици, и будућим покољењима. Прошло је од његове смрти преко седамдесет година, и за све то време Вуково име све се више популарисало, његове заслуге све су се више цениле и уважавале. У нашем народу, може се с правом рећи, створио се Вуков култ. Човек који није учио скоро никакве школе, постао је отац нове српске књижевности и нема данас ђака, од основца до студента, коме није познат Вуков рад и који се за своје образовање није користио творевинама Вукозим. Вук Караџић је изврсно познавао књижезне прилике свога доба. Тадашња наша књижевност није имала народно обележје. По својој здравој сељачкојј логици и урођеном инстинкту, Вук је сматрао да се књижевност, а с њом и цео културни живот, може развијати само ако је израз народнога духа и осећаја. Откако је, као дечко, у свом родном месту Тршићу почео читати часловац и псалтир, Вук је заволео књигу и та је љубав све више јачала и развијала се. Може бити, да се његов таленат не би могао тако испољити, да га политичке прилике у Србији, које су настале после несрећне 1813 године, нису довеле у Беч, где се упознао с чувеним књижевником Словенцем Копитаром. Ова два човека одмах су се разумела и зближила. Чим је упознао Вука, Копитар је рекао: „Овде је неки Вук који прекрасно пише српски". Сам Вук признаје да је Копитар имао великог утицаја на њега: „Главни узрок да сам ја данас списатељ — вели Вук — остаће до вијека Копитар". Под утицајем Копитаревим Вук се стварао и изграђивао. Иако није имао школске спреме, он је као самоук, успео да се упозна с научним методама и да стекне знања, која су му била потребна за даљи рад. Поред тога, научио је да говори и пише и немачки и руски, што му је дало могућности, да се служи богатом немачком и руском науком и литературом, а преко њих и наукама и књижевношћу других културних народа. Боравак у Бечу, великом културном центру, био је од великога значаја за његов рад и усавршавање. Исто тако његова путоваља у Русију и Немачку проширивала су његово знаље, а у исто време довела га у везу с највећим претставницима нзуке и књижевности тога доба у тим земљама.