Општинске новине

Културна хроника

737

П о љ е Вукова рада било је разноврсно и пространо, али увек у вези с народним животом и народним потребама. Кад је Копитар, као књижевни цензор у Бечу, први пут упознао Вука 1814 године, читајући његов чланак о паду Србије 1813 године, одмах је увидео да је то прави српски језик који он дотле није могао наћи ни код једног српског кн>ижевника. По наговору Копитареву Вук је почео скупљати и објављивати народно благо: наше народне песме, што је требало да буде основа за сваки даљи његов књижевни рад, а затим је почео спремати граматику српскога језика, коју је издао 1814 године. Према томе Вуков рад у Бечу почео се развијати у правцу проучавања и објављивања правог народног језика и народних умотворина, што је одговарало тадашњем романтизму у књижевности свих европских народа. Као претставник тога правца у српској књижевности, пође Вук у своме раду најприроднијим путем. И пре Вука било је скупљача народних песама, али је Вук умео да нађе људе, као што су Тјешан Подруговић и Филип Вишњић, који су му дали најбоље узоре наших народних песама. Он је умео да одабере оне песме које имају књижевне, и естетске и етичке вредности. После народних песама дошле су ча ред и остале народне умотворине: приповетке, пословице и загонетке. Тада се тек могло видети какво драгоцено благо има наш народ. А кад је, помоћу Копитара, Вук успео да се те песме преведу и на немачки језик, онда су и туђи народи видели какве се вредности налазе у нашем народу. Јуначка борба ерпскога народа под Карађорђем учинила је да се у Европи сазнало за српски народ, па је сад дошла и ова народна тековина да још више уздигне српско име. С правом је рекао Ђура Даничић: „Народне су умотворине сјеме: из тога сјемена треба да нам никне књижевност. Вук нам је тијем сјеменом њиву посијао". Тако је и било. Народне умотворине, поглавито песме, изнеле су лепоту народнога језика, а тај народни језик убрзо је створио и лепу уметничку поезију, која је добила своје одличне претставнике у Бранку Радичевићу, Његошу, Змају и Ђури Јакшићу. Велика је заслуга Вукова што је, у везМ с објављивањем народних песама и других народних умотворина, издао Рјечник српскога језика. Вредност Вукова Рјечника и сад је врло велика, иако је он обухватио углавном речи које се налазе у народном говору. Упоредо са објављивањем народних умотворина, Вук је извео реформу језика и правописа. Вук је устао против ,,славенско-сербског" језика, који је тада употребљаван у књижевности и који је био туђ народу. Вук је сматрао да између народног и књижевног језика не сме бити разлике, и да само народни језик треба да се употребљава у књижевности. Он је одлучно устао против оних слова у нашој азбуци која су излишна и непотребна или немају никаквог изговора. Тако је он саставио српску азбуку од тридесет слова, основану на раније изнесеном начелу, да ваља писати како се говори, т. ј. да сваки засебан глас треба да има и свој писмени знак и да треба чнтати онако како је написано. Ова реформа задала му је највише муке и тешкоће, нарочито због тога

што је он увео у азбуку слово ј из латинске католичке азбуке. И дотле је Вук нападан, да је његов рад штетан за православну цркву, која је чувала црквено-словенски језик у књижевности. Сада су га још више сумњичили, говорећи, да хоће народ да покатоличи. Али је Вук остао упоран и неуморан у свом раду, а будућност је показала да изношења његових противника нису била тачна и истинита. У борби за своје реформе провео је Вук скоро четрдесет година. Као што су и други реформатори, политички и верски, морали да спроводе своје идејг и рефор]ме с великим тешкоћама, и Вук је морао да издржи тешку борбу. За ту борбу требало је имати и спреме, и одлучности, и истрајности. Све те особине Вук је имао у највећој мери. Поред тога он је у свом раду показивао необичну вредноћу. Међутим његови противници били су многобројни. Сем црквених претставника, који су сматрали да ће очувати православну веру ако устану против увођења народног језика и правописа у књижевности, били су и књижевници старога кова, који су сматрали да је народни језик говедарски језик и да се на њему не могу писати научне књиге. Требало је издржати борбу с тим људима. Захваљујући Вуковом борбеном и отвореном карактеру, у тој борби Вук је победио. Уз њега јз затим пристала омладина, која је била одушевљена лепотама народнога језика и народне културе, коју је Вук обелоданио. Помоћу ње Вук је издржао борбу која се завршила увођењем у књижевност Вукова правописа и народнога језика (1868). Вук то није дочекао, али је могао мирно склопити очи 1864 године, јер је био уверен да ће ускоро победа бити на његовој страни. Да би се оценила величина Вукова треба истаћи да је он радио у врло тешким материјалним приликама. Вук се винуо у туђи свет као сиромах човек. Тамо јз основао своју породицу, те је требало и њу издржавати својим књижевним радом, а од књижевности ни онда, као ни сада, није се могло живети. У прво време Вук је издавао књиге уз помоћ неких својих мецена и од скупљања претплата. Али то није било довољно за живот. Сам Вук пише у једном писму Аукијану Мушицком 1825 године о себи ово: „Не могу вам казати у каквој сам ја сада невољи. Вјерујте ми да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камо ли печенице! Мислећи који је онда дан и гледајући на ђецу моју, плакао сам као лудо дијете! Зимно доба, а дрва нема, љеба нема. Ја једнако мислим да сам боље што заслужио и да ће срамота бити народу српскоме што ја овако живим!". Доцније, кад се у целоме свету његово име прочуло и кад је постао ауторитет за српски језик, добио је Вук помоћ најпре од руске владе, а затим му је :л Кнез Милош одредио извесну помоћ, која је чешће пута зависила од личнога расположења кнежева. Тек син Милошев, просвећени кнез Михаило, одредио му је сталну помоћ, са којом је могао живетм до краја свога живота. Стално место живљења Вукова био је Беч. За Бвч је Вук био везан женидбом, али је за то било и других разлога. Ту је живео његов пријатељ Копитар, а сем тога у Бечу су биле повољније прилике за његов научни и књижевни рад. Из Беча је Вук чешће путов;.о по разким крајевима, а највише