Општинске новине

Београдске општинске новине

је долазио у Србију и у Београд. За Београд су га везивале и успомене из младости. Ту је он 1808 године учио у Југовићевој школи. а 1810 године био је учител> основне школе. Од 1828 до 1831 био јз Вук судија Великог суда, а затим претседник магистрата (суд;а) у Београду. Али у Београду Вук није дуго остао. С једне стране његова жена Бечлика није хтела доћи у Србију, а с друге стране ни самоме Вуку није се свиђао бирократски положај који је заузимао у Београду, а још више нису му се свиђали људи из околине кнеза Милоша, који нису умели, ни хтели, да цене н>егов научни и књижевни рад. Вук има великих заслуга за буђење и одржавање националне свести нашега народа. Не само издавањем и објављивањем народних умотзорина и народнога живота, него и нарочитим радом на новијој историји, Вук је задужио цео наш народ. Да није било Вука и проте Матеје Ненадозића, ми данас нг бисмо имали најаутентичнијих података о догађајима из Првог устакка, У овом свом раду Вук је претстављао догађаје реално и правично. Он је изнео све оне тешкоће с којима су се морали борити наши стари, отпочињући борбу за своје ослобођење и за стварање нове државе. Исто тако Вук нам је дЈајр и прву и најбољу слику уређења тек ослобођене Србије у своме спису „Правителствујушчи Совјет србски". Н>егове биографије знатнијих личности из Прзог устанка дају нам најлепшу карактеристику озе славне епохе наше истори^е и људи, који су у њој учгствовали. Његовим трагом у проучавању наше новије историје, народнога живота, народних обичаја, навика, вгровања, пошли су доцније и други наши књижевници. За јединство нашег троименог народз Вукови радови били су од великог значаја, Илирски покрет и рад Људевита Гаја заснивају се на Вукову раду. И што је постишуто књижезно и духовно јединство Срба и Хрвата, Вукова је заслуга, јер су Хрвати усвојили књижевни језик којим је Вук писао. На темељу тога језичног јединства, заснивали су свој рад Штросмајер, Рачки, и други поборницл народнога јединства Срба и Хрвата.

Још за живота Вукова 1841 године написао је о њему чувени научник Срезњевски ове речи: „Нека би Свевишњи дао живота и здравља овоме трудбенику на научном пољу! Нека би му дао снаге да доврши све што је започео! А Срби и сви Словени морају му бити захвални; он је један од оно мало савремених писаца словенских, којим се без замерке Словени могу дичити пред странцима". А оглашујући Вукову смрт, Ђура Даничић га је назвао „оцем српске књижевности". Несумњиво је да је Вук био велики реформатор књижевног језика и да је својим радок много учинио за народно јединство и за нашу националну културу. Кад данас погледамо културне тековине у нашој великој Отаџбини потребно је окренути се прошлости и замислити како је тешко било радити у ондашњим приликама, када је материјална и духовна култура нашега народа била на тако ниском ступњу. Требало је изграђивати ту културу, требало је ударити основе научном и књижевном раду. Требало је борити се са незнањем и предрасудама. У свему томе највеће заслуге има Вук Караџић. Он је утро пут изучавању српскога језика, књижевности, историје, етнографије, на којим пољима има данас велики број посленика. С правом се може рећи, да је наша држава стварана мачем и пером. То перо у рукама Вука Караџића јачало је националну мисао. стварало народно јединство, проповедало величину и снагу народну. На темељима тога народнога јединства створено је и државно јединстзо. У томе стзарању Вук је учествовао својим дубоким умом, својим великим духом и својим дивним родољубљем. Нека му је за то вечита слава и хвала! * * Свк присутни су се уписали у свечану књигу пријема Београдске општине. Тиме је свечаност завршена. Прослава стопедесетогодишњице рођења Вука Стеф. Караџића

Велики реформатор нашег књижевног језика и творац наше народне културе Вук Стеф. Караџић рођен је у Тршићу на Митровдан, 26 октобра 1787 године, а умро је у Бечу 26 јануара 1864 године. Његове кости пренесене су из Беча у Београд 1888 године и сахрањене пред Саборном црквом поред Доситеја Обрадовића. Поводом стопедесетогодишшице од његова рођења, иницијативом претседника Српске Краљевске академије г. д-ра Александра Белића, професора Универзитета, образован је Одбор за прославу Вукова дана рођења. У тај Одбор ушли су претставници београдских научних културних установа и удружења. У томе Одбору била је заступљена и Београдска општина. Претседник Градског поглаварства одредио је за општинског делегата у томе Одбору градског већника и претседника Културног одбора г. Милана Костића.

На првој седници тога Одбора истакнут је предлог, да се приликом ове прославе подигне споменик Вуку Караџићу у престоници. Као што је познато, пре неколико година, иницијативом Српске књижевне задруге упућен је нашем народу позив за скупљање прилога, којим би се подигао споменик Вуку Караџићу. Чим су прилози прикупљени, поверено је академику г. Ђоки Јовановићу, вајару, да изради Вукову статуу, Статуа је била нзрађена, али се још није знало место где ће се поставити. Она је неколико година остала у дворипгту Српске књижевне задруге. Како је ово питање зависило од Градског поглаварства у Београду, Одбор за Вукову прославу обратио се тада претседнику г. Влади Илићу с молбом да поглаварство одреди место где би се споменик подигао. Претседник је поверио једној комисији избор земљишта на коме ће споменик бити постављен. У ову комисију