Општинске новине

Социјална хроника

745

зичку школу и знају ноте и нотни систем. Интелектуално напреднији питомци по завршетку оснозне школе иду у гимназију и уче музику у Заводу, а кад заврше те две школе иду и у више музичке академије те се тиме оспособљавају за наставнике музике. Слепи ученици при крају сваке школске године полажу испите пред својим учитељима и комисијом, коју делегира Министарство просвете. Та комисија одређује који питомац прелази у виши разред, а по положеном испиту он добија сведочанство, као и друга деца са нормалним видом. После тога уписују се у виши курс музичке школе, који такође траје четири године. Ови ученици који су свршили виши курс и положили завршни испит, ако иду у државну службу, добијају исти ранг као и учитељи који су свршили учитељску школу. И они, као и сви остали чиновници, кад испуне потребне услове стичу право на пензију.

Слепих учитељица за основну школу има три; две су учитељску школу свршиле као слепе, а једна је доцније обневидела. Слепих наставница и наставника за музику има четири, а уз то и два слепа мајстора за занате. Сви су они свршени питомци озе установе, јер су се у самом овом Дому спремали за тај позив. Дом слепих од 1920 године добио је и своју штампарију. Сви уџбеници који су потребни Заводу за слепе штампају се у заводској штампарији „Нова светлост". У њој се штампају уџбеници за основну школу, гимназију и М }'зичку школу. Ратни инвалиди од 1921 до 1928 године изучили су ове занате: кроЈ1чки 111 инвалида, абаџијски 212, столарски 70, ковачки 41, коларски 41, браварски 28, молерски 10, берберски 72, обућарски 199, сарачки 51, трикотажу 69, дактилографију 14, пекарски 8, лимарски 1, ћурчијски 2, пинтерски 2, месареки 4, четкарски 3, јорганџијски 1, ливачки 1; укупно 1.116 ратних инвалида.

Међу овим ратним инвалидима било је 99 Руса, остали су били из свих крајева Југославије и то: 627 из Србије, 58 из Далмације, 131 из Војводине и 5 из Словеније. Сваки од ових инвалида имао је у Заводу стан, храну, зимско и летше одело, зимски капут и обућу. Приликом изласка из Злвода, сваки је добио ново одело и обућу. А уз то добили су за алат по 3.500.■динара. 80 °/о инвалида свршених питомаца Инвалидског дома у Земуну обављају своје занате као самосталне занатлије. Управник дома слепих г. Вељко Рамадановић, увидевши потребу за осниваше једне колоније специјално за слепе инвалиде, успео је код надлежних да ову замисапо приведе и у дело. Још одмах по свршетку рата г. Рамадановић обишао је имаље које је за време Аустро-угарске монархије припадало грофу

г. Котеку. То је имање врло плодно, а удаљено је свега 7 километара од Новог Сада, тако да се пољопривредни производ могао лако уновчити. Имаше бившег грофа Котека, које је одговарало свим условима за подизаше једне инвалидске колоннје, потпало је под аграрну реформу, те је г. Рамадановићу било лако да заинтересује Највишу Личност, Краља Александра, који је са великим разумевашем прихватио ову лепу замисао, тако да је то имаље дефинитивно добијено за слепе инвалиде 8 фебруара 1932 године. На том су се имашу населили 50 слепих ратника. Свахи слепи инвалид добио је 8 јутара плодне земље и још по 3 јутра земљишта за двориште, окућницу и подизаше господарских зграда. Исто тако сваки слепи инвалид добио је једну зграду за становаше, која се састоји из 2 с**5е и кухиње, као и све земљорадничке справе. Вредност овакве куће чини око 25.000.-— дин. Слепи инвалиди на овом насељу, •— које је добнло име „Ветерник" зато што је 11 инвалида-насе-