Општинске новине
750
Београдске општинске новине
изузетак од правила постављеног у шеговом првом ставу, према чијим одредбама ванбрачна малолетна деца стичу завичајност матере без обзира на који је начин мати ову завичајност стекла. Цил> доношењу прописа о завичајном праву у новом закону о градским — кад и у оном у сеоским — општинама, био је унификација законодавства у том погледу, па се према томе имају и да тумаче поменути законски ттрописи. Тога ради ое напред поменута дерогаторна клаузула из § 162 новог Закона о градским општинама односи, не само на прописе ранијих партикуларних прописа о завичајности, који су противни новим уједначеним прописима и изречно по слову закона већ и ;на — као што је овде случај — противне циљу, намени и духу поменутих прописа. Аналогној примени сличних прописа, § 45 Закона о држављанству о којој је реч у министровом одговору на тужбу овде нема места с разлога, што у закону, о чијој се примени ради, аналогија није изречно предвиђена, односно, што се овде не ради уопшто у једној у закону нејасно регулисаној ствари према јасном пропису истог основа у другом закону, у којим случајевима једино може бити места тумачењу путем законске аналогије. Са изложеног, оспорено решење, којим је именованом одређена завичајности у Љубљани није правилно на закону и у духу ст. 1 пом. § 12 Закона о градским општинама донесено, па се морало поништити". Ако се спор око завичајности решава под важношћу закона о градским оппггинама меродавни су његови прописи, макар и узрок тога спора датирао из времена пре овог закона. Настао је био спор између једне градске и једне сеоске општине са подручја различитих бановина око завичајности једног лица. Министар унутрашњих послова расправио је овај спор у корист сеоске општине, пошто је нашао да односном лицу, сходно § 15 Закона о градским општинама, у недостатку законског основа, припада завичајност градске општине по основу рођгња у њој. Градска општина поднела је против министрвог решеша тужбу на Државни савет и поред осталог истакла и приговор, да спор није могао бити расправљен по закону о градским општинама, пошто је узрок овог спора настао пре него што је овај закон ступио на снагу. Тужбу градске општине одбацио је Државни савет својом пресудом бр. 4592 од 24 фебруара 1937 год. и оснажио одлуку управне власти о завичајности односног лица са овим образложењем: „У § 15 Закона о градским општинама предвиђено је: „лицу за које се не мо'ке утврдити којој општини као члан припада одредиће се члац-
ство оне општине у којој је рођено." Одређивање завичајности по овом законском пропису претпоставља немогућност утврђивања којој општини, личност у питању, припада у моменту покретања поступка. Ако такво лице није стекло завичајност ни једне друге општине, онда је завичајно у општини у којој је рођено. У конкретном случају спроведен је поступак како од стране оппггина, које су у спору, тако и од управних власти, али се није могло утврдити, да је именовани стекао завичајност неке општине, нити се могло утврдити порекло његове породице. Порекло породице Јарића као и завичајност његова нису могли бити з'тврђени не само приликом решавања спора (1936 год.) већ ни у моменту када су наступиле околности због којих је настао спор (1929 год.). У моменту доношења оспореног решења тј. у моменту решења предметног спора био је на снази Закон о градским општинама, чији је § 162 укинуо све до његовог доношења важеће одредбе о завичајности, услед чега су морале бити примљене његове одредбе. Стога је неуместан приговор тужбе да су приликом одређивања завичајности Јарићу требале бити узете у обзир одредбе закона који су важиди у моменту када су се појавили узроци спора, тј. 1929 године. Пошто се није могла утврдити завичајност именованог нити порекло његове породице ни у моменту наступања околности које су изазвале спор (1929 год.) то је несумњиво да би Јарићу морала бити одређена завичајност по месту рођења и без обзира на пропис о завичајности који би ое узели у обзир приликом решавања спора". Саопштио: Љубомир Ж. Јеатић, секретар Држ. савета
Сретен Стојановић: „Рањени лав" (са X јесење изложбе)