Општинске новине

0

Београдске општинске новине

више је било Грка и Цинцара, који су били пореклом из Маћедоније, али су сви говорили грчки и називали се Грцима. Поред њих било је и Срба и Јевреја, које је кнез Милош нарочито помагао да би могли издржати конкуренцију цинцарских трговаца. После једког великог пожара на Дорћолу, чувени трговац Дука Пешика подигао је у овој чаршијл на згаришту шест дућана, све од тврдога материјала, с гвозденим вратима и прозорима, што је у то време било чудно, јер су дућани дотле били ниски и од слабог материјала. Преко пута Пешикиних дућана била је трговина једног од најбогатијих, а несумњиво тада једног од најобразованијих трговаца, Хајима Давича, који је говорио више језика и имао веза са свима еврспским трговачким центрима. Ту је била и Зисина кафана, тада најчувенија у Београду. У њу су долазили највиђенији трговци, особито Грци, и Цинцари. Поред Зисине кафа-:е на Дорћолу постојала је и кафана Пеје Кантарџије, а доцније је отворена и Гушанчева кафана у Узун-Мирковој улнци. Осим чаршије сав остали Београд састој*;о ре из уских, кривудавих улица, оивичених високим тарабама и зиданим оградама, иза којих су се криле куће. Између дворишта, затворених са свих страна зидовима и тарабама, постојали су свуда капиџици, кроз које су жене ишле у посету једне другима. Кроз те капиџике, оне су могле обићи целу махалу, а да Узун-Мирковој улици. После 1830 г., када је Србија царским хатишерифом призната као држава под сизеренством султановим, настаје ново доба у животу Ееограда. То је уствари ренесанса Београда. У њему се почињу подизати нове државне зграде и приватне куће. Средиште тадашњег Београда није више Дорћол, већ се преноси у српску варош око Саборне цркве и око Варош-капије и даље ка Савамали. Тада је кнез Милош подигао (1831) близу Саборне цркве конак кнегиње ТБубице, који и данас постоји, а где је до скора био Музеј кнеза Павла. Из тога су времена две старе куће преко пута Саборне цркве које још постоје. Тада се нарочито родижу улице: Господска (данас Бранкова) и Космајска, која се звала раније Поп-Пантином улицом. Ту је раније било гробље, које је Кнез Милош преместио (1836) код данашње Палилулске цркве. Наместо данашњих Теразија биле су пољане, рупчаге и баруштине. Тек после 1842 год., кад је кнез Александар Карађорђевић подигао стари Двор (порушен 1904 године), почеле су се на Теразијама подизати куће. Исто тако биле су подигнуте неколике куће у данашњој ул. Васе Чарапића. Око 1855 шдине подигао је капетан Миша Атанасијевић свсју кућу наместо раније Вучићеве куће. То је данашњи стари Универзитет. Зидови који су опкољавали варош већ су били порушени, а само су стајале још поједине капије. Највећа и најчувенија међу њи-

ма, Стамбол-капија, порушена је у почетку друге владе кнеза Михаила Обреновића. За владе кнеза Михаила десио се један догађај, који је био од великих последица за даљу судбину Београда, па према томе и Дорћола. То је сукоб између Срба и Турака на Чукур-чесми. На дан 2 јуна 1862 године у свађи око воде на Чукур-чесми Турци убију једног српског дечка. То је изазвало узбуну и огорчење међу Србима, а још више кад Турци убише српског драгомана Симу Нешића, који је дошао да извиди овај сукоб. То огорчи Србе још више, те се цела варош узбуни. С друге стране и Турке обузе бес и јарост. Тако отпочеше борбе по улицама, нарочито око џамије у данашњој ул. Вука Караџића. Српска влада одмах уложи протест преко европских дипломата у Београду. Иако је било потписано примирје између српског министра Илије Гарашаника и команданта београдске тврђаве, Турци после три дана изненада отпочеше из града бомбардовати топовима српску варош. Да се не би изродила борба а затим и рат између Срба и Турака, умешала се европска дипломатија и на дипломатској конференцији у Канлиџи је решено, да се сви Турци имају иселити из вароши у Србији, а да остану само у градовима. Пет година доцније иселише се Турци и из градова, па према томе и из Београда. Тај догађај на Чукур-чесми обележен је у Добрачиној улици једним спомеником, делом вајара Симе Роксандића. После одласка Турака из Србије и из Београда настаје ново доба у Београду и уместо српско-турске вароши, Београд постаје само српска варош и све више добива изглед европскога града. Дорћол није више оно што је раније био. Он не претставља више центар вароши. На другом крају Београда подижу се куће виших чиновника и богатих трговаца, а главна чаршија преноси се у кнез-Михаилову улицу и на Теразије. Многе напуштене турске куће на Дорћолу остале су празне и време их је рушило, те су на њиховим местима остајали празни цлацеви, понегде испуњени рупчагама и брежуљцима, а обрасли коровом, а на неколико места биле су баштованџинице са долапима. На место данашње пијаце у Јозановој улици била је велика пољана, где су се налазили дудови, т.зв. „Шан-дудови", на које су се деца пела и јела дудињке. Срби и Јевреји, који су остали на Дорћолу, почели су живети новим животом. Јевреји су и даље остали углавном на Јалији, а Срби су отпочели зидати нове куће на падини, која се спуштала од Главне полиције до Душанове улице. Старих кућа са спратом и са доксатима, окружених високим зидом, и са двориштима засађеним разним дрвећем, било је све мање. Такве куће биле су већ онда предмет радозналости и чуђења код омладине која није познавала ранији, турски Дорћол. Ђаци из Реалке, која је и онда била на истом