Општинске новине

Доркол некад и сад

779

бављали муницију Србима за време Првог устанка. Срби су углавном заузели онај део вароши у коме су дотле Турци становали, а то је данашњи Дорћол, који је и под Аустријанцима и под Турцима био центар вароши. За ово кратко време српске владавине Београдом (од 1807 до 1813 године), Срби нису подизали нове куће у Београду, већ су се задовољили да заузму турске куће и у њима су сместили и државне и јавне установе као и своје станове. Тако је Карађорђе, кад би долазио у Београд, отседао у некадашњем двору дахије Мула-Јусуфа на Дорћолу. Правитељствујушчи совјет је заседавао у Делијском конаку, који је био близу данашње зграде Ак&демије наука у Кнез-Михаиловој улици, а тгаоође и у једној згради код Чукур-чесме у данашњој Добрачиној улици. Прстседник Совјета Младен Миловановић, који јз тада покуповао многе куће у Београду, становао је у кући некадашњег дахије Мехмед-аге Фочића. ■ Кад је Родофиникин, као руски конзул, дошао у Ееоград, настанио се у кући дахије Кучук-Алије. На углу Вишњићеве улице и Краљева трга налази се и данас турска Текија, зграда са полукружним кровом, поред које је била кућа у којој је становао Доситеј Обрадовић и у којој је он и умро 1811 год.< Зграду која се налази на Јовановој пијаци, на раскршћу Вишњићеве и Јевремове улице, поклонио је Карађорђе за Велику школу, коју је Доситеј отворио 1808 године, а којом је управљао Иван Југовић, доцнији министар просвете, {после смрти Доситејеве. То је, можда, једина стара зграда у Београду из Карађорђева времена, која је сачувана и обележена плочом и натписом. После пропасти Србије 1813 године, Турци су се поново вратили у Београд и заузели своје некадашње куће и имања, Београдски град постао је поново седиштем турскога паше. Не хотећи да своју власт ставља у близину турске власти и тиме вређа осетљивост турскога паше, кнез Милош Обреновић, после Другога устанка, није хтео да долази у Београд, већ је за своје престонице изабрао Крагујевац и Пожаревац, а кад би морао доћи у Београд, отседао би у своме дворцу у Топчидеру. Међутим, кнез Милош је, после 1830 године, предузео да се Срби насељавају у београдској вароши и међу Турцима на Дорћолу, а нарочито у крају око Саборне цркве, затим у Савамали и Палилули. У то време турска варош била је све више запупггана и неуређена. По целој вароши, а нарочито на Дорћолу, било је пуно рушевина од зграда, које су за време последњих немира и ратова порушене и попаљене. По свима улицама налазили су се празни плацеви којима се управо није знао сопственик и господар. Куће су биле саграђене од слабог материјала: од дрвета или од черпића, а покривене ћерамидом. Дућани беху ниски, од дрвета, са кровом од шиндре и са истуреним стрехама

и са ћепенцима. Ретко је над дућанима био још један низак спрат. По улицама су постојале чесме, али већина од њих није радила. На Дорћолу су биле чувене чесме: Чукурчесма на раскршћу данашње Добрачине и Јевремове улице; у Вишњићевој улици била је Мала чесма, а у Господар-Јевремовој близу улице краља Петра Сака-чесма, која се тако звала, јер је имала и једну високу лулу за пуњење сака. Јеврејска махала имала је једну већу чесму близу старе синагоге. Свуда су по вароши била расута гробља, неуређена, зарасла у коров, са искривљеним, поломљеним и поабаним надгробним споменицима. Најбоље су чуване џамије. Нзих је највише било на Дорћолу. Испод некадашње Велике пијаце, где је раније било турско гробље, налазиле су се две џамије: једна до Текије код Управе града, а друга у дворишту жандармериске касарне. Највећа јз била Бајраклиџамија, која и данас постоји у почетку Јевремове улице. Идући од Дорћола к Дунаву биле су све саме касапнице. Овај део улице био је нечист, пун ђубрета и смрада, јер тада није било кланица, него је стока убијана и клана у самим касапницама. Одмах до ових касапница продавала се и риба. Ту је било много паса, а било их је доста и по улицама, особито по онима у којима су Турци становали. Цео Дорћол био је тада на нижем терену него што је данас. Приликом излива Дунава вода је по неки пут долазила до самог дорћолског раскршћа и плавила баште;, које су се ту налазиле. Јевреји су имали своје куће у Јеврејској махали на Дунаву која се звала Јалија, што значи прибрежје, простор крај воде. Јалија је обухватала део Београда испод Доњега града, између Душанове улице, Дунава и цара Уроша улице. Турска махала почињала је од Зерека и некадашње Велике пијаце, па се пружала на ниже до Јеврејске махале, а на више је ишла до Видин-капије и Стамбол-капкје. Под именом Зерека (узбрдо) звао се крај између данашње Узун-Миркове и Душанове улице, обухватајући и пијацу у Господар-Јовановој улици. Све до 1830 године најглавнији део вароши била је чаршија. Она је обухватала три главке улице. Једна од тих улица ишла је углавном правцем данашње улице Васе Чарапића. Полазила је од Калемегдана, па поред некадашње Велике пијаце завршавала се на Стамболкапији, која је била на данашњем Позоришном тргу. Друга улица чаршије ишла је правцем данашње улице краља Петра, која се спуштала ка Дунаву. Трећа је улица полазила од угла данашње улице краља Петра и Душанове ка граду. Главна је била она чаршија која је ишла правцем улице краља Петра ка Дунаву. Ту су била два реда ниских, дрвених дућанчића са ћепенцима. Међу трговцима нај-