Општинске новине

778

Београдске општинске новине

за напад тако и за одбрану. Аустријанци су одмах порушили утврђења и многе турске зграде у Београду, да би изградили нову варош и нова утврђења по тадашњим модерним европским плановима, правдајући то рушење „чишћењем свега онога што је старо и неупотребљиво". Многе џамије су тада порушене, а неке претворене у цркве, манастире, магацине итд. Изградњу тадашњег Београда изводио је инжињер Швајцарац Никола Доксат, по систему француског маршала Вобана. Поред данашњега града, који је, онакав какав је био пре неколико година, углавком дело аустријских инжењера, Београд је имао

Г. Милан А. Костић, градски већник

и варош која се полукружно савијала око града, а испред данашњег Калемегдана. Варош је почињала од Саве, па се свршавала на Дунаву. Аустријанци су око вароши подигли зид око кога је био ископан јарак, који је бранио улаз у варош. Зид је почињао од Саве, онде где је сада Царинарница, па се свршавао на Дунаву код данашње Јалије. На томе зиду било је неколико капија: Сава-капија, Взрошкапија, Стамбол-капија, Видин-капија и Дунавска капија на Јалији. Иза овог зида и шанца био је мало даље други шанац који је доцније подигнут и добио је име Лауданов шанац. Он је сточињао од Дунава до Карабурме, а свршавао се на Сави код данашњег железничког моста. У тој ограђеној вароши данашњи Дорћол

имао је главну улогу и био је центар вароши. У данашњој Душановој улици биле су подигнуте најлепше зграде. Ту је био и дворац принца Евгенија Савојгког у близини данашњег Дома Св. Саве. То је била огромна зграда, зидана од тесаног камена са приземљем и два спрата. Преко пута дворца Савојскога налазили су се све до скора остаци зграде која се звала Пиринџана, а име јој долази вероватно од речи „принц". То је била зграда, која је имала везе с дворцем Савојскога, и по свој прилици била је одређена за канцеларије аустријског гувернера у Србији. На улепшавање овога краја вароши аустријска управа обратила је велику пажњу. Српска варош била је тада поред данашње Саборне цркве, л затим се пружала Савамалом у правцу Топчидерског друма. После пораза аустријског код Гроцке утврђен је између Аустрије и Турске мир, назван Београдским миром (1739). По томе миру Србија са Београдом враћена је Турцима. Према уговору имала су се порушити сва утврђења, која су Аустријанци подигли. Тако је и учињено. И све су зграде у вароши порушене, сем зидова и капија на зидовима, којим је варош била опасана. Тако су за неколико месеца уништене грађевине и утврђења која су неколико година зидана и на које је утрошено око 20 милиона форината. По заузећу Београда Турци су дотадашњу западњачку варош брзо претворили у источњачку и уместо дотадашњих двокатница и великих државних зграда подигнуте су мале турске куће с пространим воћњацима и баштама, до којих се долазило уским и кривим сокацима. Варош је била испуњена великим бројем џамија и чесама. Такав је Београд остао све до 13 септембра 1789 године, када га је аустријски ђенерал Лаудон, после дуже опсаде, на јуриш освојио, да га после две године опет преда Турцима по Свиштовском миру. После овога времена Турци нису хтели или нису имали средстава да предузимају мја какве веће радове на подизању Београда као да су предосећали, да њихова владавина неће бити дуга века. Београд је све више запуштан и све више постајао варош пуна нечистоће, нереда и прљавштине. У доба пред Првим устанком Београд је био права турска варош и углавном насељен Турцима. Поред њих било је Цинцара, који су били механџије и ханџије, и Јевреја, који су се бавили трговином. Ако је и било кога Србина у том времену у Београду, то су биле слуге код богатијих Турака. Турска дахијска управа у Београду толико је била омрзнута и оставила тако јак утисак на Србе, да су српски устаници, после заузећа Веограда под Карађорђем, 1805 године, нештедице тукли Турке које су ту затекли. Тада су сви Турци морали напустити Београд (и град и варош), али су Јевреји и Цинцари остали и даље у Београду. Шта више, Јевреји су на-