Општинске новине

Дорћол некад и еад

После Светског рата Београд се тако нагло и брзо подигао и изградио, да ми, који га познајемо пре педесет и више година, не можемо да верујемо, да је то онај предратни Београд. Од једне обичне балканске вароши, Београд је, тако рећи за једну ноћ, постао европска варош. То је дошло отуда што у н>ему није било великих и архитектонски солидно зиданих кућа, које су се могле вековима одржати, као што је то случај у другим већим градовима европским, већ су то биле обичне куће, зидане од слабог материјала, а које је зуб времена све више рушио, те је сасвим природно било да су оне морале бити замењене данашњим модерним грађевинама. И данас у Београду можемо наћи само кеколихо кућа, које претстављају" старину у архитектонском смислу и дају нам слику старога Београда. Онај пак стари Београд, који је у себи претстављао оригиналност и источњачку особеност, више не постоји. Он се још чува у забелешкама појединих писаца и у причама старијих генерација београдског становништва, којега такође све више нестаје. Једина историска старина то је београдски град, који својим чврстим зидинама и разноликом конструкцијом показује трагове векова тамних, а у исто време даје чар и лепоту југословенској престоници. Један од најстаријих крајева старога Београда несумњиво је данашњи Дорћол. Ниједан крај нашега Београда није у прошлости играо тако значајну улогу, као што је играо Дорћол. ГТоред београдске тзрђаве (данашњега града), у свима епохама прошлости Београд је обухватао и Дорћол. Дорћол је турска реч и долази од речи , ; Дортјол", што значи чгтири сокака или раскршћа, а то је оно место где се укрштавају Дубровачка и Душанова улица. Доцније је то име пренето и на цео крај Београда који се пружа испод некадашње Главне полиције и Велике пијаце и допире до Дунава. Са једне стране је ограничен Скадарлијом а с друге стране Малим Калемегданом. Кула Небојша, тај најстарији споменик наше престонице, била је крајња тачка до које је допирала варош која је била на Дунаву. Због тога што се благо спушта ка Дунаву, овај је крај од вајкада био највише насељен и у њему је увек постојала ваоош. Још у време Римљана, римске лађе пристајале су на Дунаву код старог Београда, Сингидунума. Ви-

зантиски писци, кад говоре о Београду и вароши у њему, знају само за дунавски крај. Кад је после Косовске битке, за владе деспота Стевана, сина кнеза Лазара, Београд постао престоницом Србије, извршена је велика метаморфоза у њему. У самом граду деспот Стеван је подигао многе лепе грађевине. Ван зидина градских, почевши од данашње Саборне цркве, па све до Дунава, пружала се варош, а поглавито по благом дунавском нагибу где је сад Дорћол. У вароши су биле подигнуте многе куће и дућани, где је цветала трговина коју су углавном водили трговци Дубровчани. После смрти деспота Стевана његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић, уступио је Београд Мађарима. И за време мађарске владе Београд је био напредна варош и јако утврђење. Због свога географскога положаја Београд је одмах постао главни циљ турских освајања. У бојевима око Београда највише је страдала варош на Дунаву. И већ 1521 године он је пао у руке Турцима. Од тога доба па све до 1688 године, дакле пуних 167 година, Београд је био у турским рукама и у ,њему је седео турски паша, који је управљао београдским пашалуком. За све то време Београд је био лепа, велика и напредна варош. Ослањајући се на две велике реке, са пуно башта и зеленила, међу којима су се уздизала витка минарета, са богатом шумом у позадини, Ееоград је чинио леп утисак. Тадашњи писци претстављају Београд као велику и многољудну варош. Турски писац Евлија Челебија казује да је око 1661 године Београд имао 98.000 становника, који су живели у 38 махала и у 17.000 кућа. У њему је било 100 великих сераја, 217 џамија, а затим разних школа, много селбихана, ханова, караван-сераја, дућана, амама, воденица. Сем муслимана, у Ееограду је тада било и Срба, Јермена и Јевреја. Трговина је и даље била у рукама Дубровчана, а главне трговачке радње налазиле су јсе у данашњој улици краља Петра, која се раније називала Дубровачком улицом. После турскога пораза код Беча Аустријанци су напали Београд 1688 године, заузели га и држали само две године. Тек после 27 Јгодина аустријска војска, под воћством Евгенија Савојског, успела је да поново заузме Београд заједно са већим делом Србије. За то време окупације Србије, Аустријанци су живо радили да учврсте своју власт у Србији и да од Београда направе јако утврђење како