Општинске новине

786

Београдске општинске новине

у Троји. Међутим, напредован>а Илираца дуж Саве и Дунава, чија је била тачка Београд, у почетку 1.000 године пре Христа, сломило је ланац итало-келтски, који је везивао Италију са средњом Европом. Халштатска култура, како је ми данас називамо, јесте дело Илираца, чија се је власт ширила од сзвера Балканскога Полуострва, а то је од Београда, па све до утока реке Ина у Дунав. Источни Алпи, брежуљци и равнице,, које ове опкољавају на истоку и на северу, измакошз се сгарој лигурској сили и псстадоше илирски. Тако су Илири први прастановници нагаега ЕеоТрада. Како су изгледали ови Илири? Према нађеним њиховим остацима у гробницама, види се да је лубања била врло велика, јако дугуљаста; нарочито сужених слепоочница. Чело им је јако забачено, очни луци врло испупчени. Нјихови остаци нађени су почевши од Срема и Славоније па све до Шлеске прелазећи Горњу и Доњу Аустрију. Заузимајући најлепше и најбогатије гробнице, ови људи као да су били господарећи ред, што би било према овим ископинама и тачно и логично. Келти. — По проф. Жилијану, људске групе које су састављале јединство Лигураца налазе се у доба Келта. Бесумње то што им се језик није много разликовао. Али су Келти постали господари Лигурскога царства. У току првога доба гвожђа, а то 900—500 год. пре Христа, Келти су већ у Француској, а друга половина са оне стране Рајне у Немачкој. Друго пак доба гвожђа од 450 год. пре Христа настаје када насгаде промена у производњи индустрије. За становнике Београда новонастало доба важно је зато што је оно створено на раскрсници путева, која цело Балканско Полуострво Дунавом везује за западну Европу, те је у вези и са оним путевима који спајају крајеве северне Италије. Та се цив(илизација назива Тенском, по месту Ла-Тену, швајцарској станици између језера Бијена и Нефшатела, где је први пут пронађена. Прво је раздобље ове тенске цивилизације између 450—300, друго од 300—100, а треће од 100 пре Христа до 50 г. после Христа, када Римска цивилизација однесе победу. Као што се одавде види, од Дунава са Балканскога Полуострва кренут је пут нове цивилизације. Зато се не може одбацити претпоставка о Београду, а она је: да је Београд и тада био, као и сада, на раскраници воданих и сувоземних путева, те је морао да има једну од главних водећих улога у тадашњем човечанству. Најтачнији одговор по овоме питању био би дат када би се систематски предузело ископавање у Београду као и у његовој околини, те би се ископинама из доба праисторије потврдило горње наше мишљење. Јер факат стоји и данас, да су у близини Београда, а то је код Панчева, и започети они велики насипи који се пружају на север преко Тисе, а ови су започети још при крају доба утлаченога камена. Ако се не варамо, учесници једнога археолошкога конгреса пре не-

колико година расматрали су остатке ових.насипа о којима је овде реч. Зато се може закључити да је Београд био једно средиште културе и у доба гвожђа као и за време тенске цивилизације. Између 550—300 год. пре Христа Келти: су били господари Европе, те је келтским јзјезиком говорило ово огромно царство. Над. овим господарио је један старешина, а око 500 год. пре Христа то је био Амбигат из племена Битурига у Галији. Међутим, 100 год. пре Христа овога царства је несгало, јер није било једне средишне власти у рату и у миру, нити опште свести о једној заједници. У 400 год. пре Христа крете се Сеговез са Галима низ Дунав, и кроз страшну сечу утврди се на обема обалама Дунава, где поста Келтско Дунавско царство. У 396 год. пре Хр. Келти нападоше на Илире, па када их победише, они се утврде у Панонији, а то су данашљи Срем, Банат, Бачка, Славонија и Барања. Крајем 300 год. пре Христа, Келти, потомци Сеговеза, основаше на ушћу Саве у Дунав један нови град, кога они сами прозваше Сишндунум а то значи: Сигин, од становника Сигина које су Келти ту затекли, а према Иродоту, оцу историје, могућно је да су ови Сигини из Персије јер су носили персијско одело; Дунум, келтска реч, значи врх брега. Тај прастари Сигиндунум јесте данашњи Београд. IV ВЕРА У ПРАИСТОРИЈСКОГА ЧОВЕКА Што се тиче вере праисторијскога човека који је насељавао Београд, као и у погледу гробова и гробница, разних непокретних мртваца, и верских обреда, можемо рећи да у том погледу врло мало знамо, те још остаје да се много испитује, докле би се дошло до резултата који су у Европи утврђени. Јер и код нас пронађено је много жртвеника, огњишта, остатака пепела, посмртних судића, предмета који су били метнути крај умрлога, те би то зар био доказ: да је веровање у загробни живот као и у бесмртност божанства била и у Београду и у камено његово доба, онако исто као што је таквих доказа нађено по Балкаискоме Полуострву. Из разних кскоиина у Европи, а која се тичу преисторихкога веровања у бесмртност душе, можемо ради потпуности овога предмета навести само неколико података, јер ни простор листа ово нам даље не допушта. У праисторијских људи, који су имали известан напредак, владала су два начела: поштовање мртваца и вера у загробни живот. У доба углачанога камена претворила се је у обожавање мртвих, вера у живот који се после смрти наставља, јер овај живот није само један. Затим је дошао преисторијски човек до закључка, да постоји нека виша сила јача од њега којој он мора да се покори, те је мишљење у науци да је такво схватање било свзоппгге у људи из кватернога доба. Најбољи доказ о томе јесу човекови остаци нађени по разним пећинама Француске и остале Европе. Године 1908 у Мустијеру у Француској про-