Општинске новине

4

Цокула

789

том палом војнику, коме се ни гроба не зна, чије су кости закопане, са стотинама других, негде на неком раскршћу или ко зна где, да њему припада слобода, слава и Београд, Београд за који је живот свој дао. И о томе нема сумње, тога треба да су свесни сви, да верују сви, а пре свих њена унука, која ће, док одг расте, осетити потребу за овом вером. — И унука јој верује. Како смо поносне, моја бака и ја, дон идемо кроз дугачке и велике улице. Све је то њеног сина и мога оца. А чудан је његов посед био. Куће порушене, плочници разривени, зидови разнети. Ено, на оној кући, лепим зеленим плочицама обложеној, нема ниједног прозора, а и врата су разваљена па су, уместо степеница, прислонили даску. На широком тргу, високо у небо, стрчи кућа без крова. Гле, лепа једна кућа, само су собе засуте земљом и циглама од срушених задњил зидова. Кроз балкон другог спрата куће у стрмој улици, зелени се младо, лепо развијено стабло киселог дрвета. На рушевинама једне приземне куће стоји само један зид још, на коме је израђена лепа слика. Кад сам пошла у школу, наше шетње кроз варош су се проредиле. Па ипак, о ономе што сам успут видела опширно сам баку обавештавала. Она кућа је подигнута, тамо су рушевине рашчистили, у оној улици калдрму намештају. Онда седнемо, у сумрак, крај мале „добош" пећи, причамо, маштамо и стварамо план за уређење престонице. Једном се у школи почело говорити о Врбици. Учили смо појати сваки дан. Тада се чешће говорило о ратној сирочади и сваки пут су се погледи зауставили на нас неколико. Једног дана донели су нам хаљине, нама, ратној сирочади. — Зашто? — питам учитељицу. — Добри људи, — каже она, скупили су за вас, јер сте били добри и што хоће да се и ви радујете Врбици. — Па ми се радујемо. Мени не треба хаљина. Моја бака и ја имамо. Ми много имамо, тако много... Хоћу да кажем да цео Београд имамо, али видим да се учитељица наљутила, савила хаљину, оставила је на страну и од мене окренула главу. Причам увече баки, али, гле чуда, она ме не разуме, чак ме грди и каже: — О дете, дете, како си то урадила, па ми смо сироте и ко зна да ли ћеш икада сад шта још добити". Показала си се неблагодарна. Не противуречим, иако ми је жао. Зар је бака тако наједном заборавила све што ми је говорила? Или ме је она варала? Зашто, и зашто ми сад истину каже? Та ја сам била толико срећна и ништа нисам тражила, ништа ми више није требало. Зар они не виде да су ме поробили, да су ми отели најдраже и једино што сам имала. Веру. А понос? Понос је нешто, због чега се о првој Врбици остаје

без хаљине, нешто због чега се у школи остаје обележен као „неваспитана, бесна девојчица". Кад сам напунила шеснаест година, моја бака је већ сасвим остарела и толико оронула да готово није ни напуштала собу. Седећи по читаве дане у својој столици, њу је највише мучило то што ће ме можда оставити пре но што постанем човек, сам себи довољан. Кад би знала да имам неки посао — било би јој лакше. Учитељ, који станује преко пута нас, хоће да јој ту жељу испуни и мисли да би најбоље било да постанем продавачица у некој књижари. Посао је леп, а он има једног познаника коме ће се обратити. Бака и ја се силно радујемо. Већ сутрадан ујутру идем са нашим учитељем код књижара. То је човек средњих година, средња раста и средње дебљине. Само бркове има велике и накострешене. Спочетка је прилично љубазан, али се мршти кад чује зашто смо дошли. — Па мени није потребна, ја нисам тражио. — Да, — каже учитељ, али ја сам ипак хтео да вас замолим. Ви ћете видети, то је тако добро дете, послушно, вредно. Нећете се никад покајати што сте је узели. — Све што могу да вам обећам, то је да ћу јавити, чим се потреба за једну радну снагу појави. — Не, немојте тако. Потребно је да одмах добије место. Узмите и то у обзир да је она ратно сироче. — Ух, молим вас, само немојте с тим почињати. Ти ратни сирочићи почели су да праве капитал од свога положаја. На главу се пењу. Сви смо ми понешто изгубили у рату, па зато не вичемо то целом свету. Верујте, то што они чине, то је већ недостојно. Господин говори још много, али је мене обузео такав стид, да не смем ни да га погледам ни да га слушам. „Боже, дај да не заплачем овде" — мислим и осећам да ми се очи напуниле сузама. — Међутим, учитељ се са књижаром одмакао од мене. Разговарају живо, учитељ нарочито жустро доказује. После ми кажу да сам примљена. Ужасавам се тога, али ћутим и жалим за добом кад сам смело одбила хаљину за Врбицу. Вредна сам, радим без предаха и радо. Само сам потиштена, не смем газди у очи да погледам. Кад примам плату као да чиним нешто збиља срамно и недостојно, нешто што се не да опростити ратном сирочету. Једно вече, кад сам се кући враћала, видим да се свет искупио око једног излога. Приђем и ја. Спочеткћ могу да видим само цедуљу, доста високо прилепљену. „Предмети нађени крај костура војника, откопаних приликом регулисања те и те улице." — Прогурам се у први ред. На уздигнутој средини излога стоје две металне кутије, неки прстен, парче ремена, новчаник и, посред свега, цокула. Стара, искривљена, измучена цокула.