Општинске новине

Књижевни додашак

Ова је прича одабрана за шилампу на специјалном књижевном конкурсу „Београдских општинских новина" и жири је нашао да заслужује похвалу.

— Бако, стегла си ми руку много, боли ме, — казала сам и покушала да мале своје црвене и ознојене прсте извучем из бакине руке. Али бака ме није пуштала, можда ме чак није ни чула, јер она је само низ улицу гледала, само на то мислила и само то видела. Чудна је моја бака била тога дана. Висока ми дошла, није ни тако погурена, крута је и главу држи тако високо да јој не могу сагледати ни чело, белом косом оивичено, ни драге, смежуране образе. Данас ни суза нема у њеним очима. туђа ми дошла моја бака. Да ме не стеже толико уза се, мислила бих да ме је заборавила. Свуд око нас је свет. Мени непознат, силан свет. Од доба, које памтим, нисам толико света видела. У паланци, тамо где сам с баком дотле живела, улице су биле пусте, а прозори готово увек застрвени. И тихо је било, као да живог бића нема. Ја се нисам плашила тишине, али бака је гунђала много против ње, нарочито кад се бојала да се не чује како откива даске на поду, да тамо сакрије килодве брашна. О, бака каже, сад ће бити брашна на претек, и не само брашна него и свега другог. Изгледа ми мало вероватно то, у шта бака тако чврсто верује. Сећам се ноћи кад је отишла у башту и дуго ме саму оставила. Чекала сам ја па сам и задремала. Кад су врата лупнула, отворила сам очи и видела је како сва унезверена стоји уза зид. Марама јој на очи. натучена, сукња прљава и руке јој до лаката блатом упрљане. „Узалуд" — казала ми она, — „однео је неко". „Шта?" „Парче сланине, што сам је код зове закопала. А у плехану кутију сам затворила. Све сам прекопала, нема је". Она није плакала, није викала, али је гледала тако чудно, тако изгубљено, да сам први пут у животу осетила да треба нешто лепо баки да кажем. И, док сам полако стругала блато са њене руке, казала сам просто: „Ја,

бако, нисам гладна, само сам сањива", и брзо сам затворила очи, баш као да већ спавам. А бака ме је пољубила, миловала и плакала и дуго држала руку на оном месту одакле се чуло издајничко крчање мојих празних црева. Прва лаж и благословена. Постала сам баки пријатељица. Ушла сам у живот. Та већ сам сасвим лепо разумела шта значи глад и у каквом односу стоји она са украденим, муком стеченим, комадом сланине. А сад ће свега бити, каже бака. Да ли зато кличе свет, свуд око нас? Али, гле, можда и не верују сви у то. Ено, она жена лево сва је сузама обливена. Па и старац што кличе; ,„Само кад сам то доживео! живели Јунаци", да ли је тај старац радостан или плаче? Откуда то очајање у угловима усана, откуда толике сузе, зашто се та жена непрестано крсти и понавља: „Боже помози и Боже помилуј!" — Неко виче: „Београд је наш, Београд је слободан — живела војска". Једна седа жена, седа баш као моја бака, гледа укочено преда се и понавља: „Пера, Душан, Зоран", застане па мислим да се моли Богу, — и ћутим. Стојим сви машу војницима, осмехујући им се и понављају: „Хвала ти, Боже!" Хтела бих да ми бака објасни шта се то око нас догађа, али видим да јој се усне мичу, па почиње изнова, очајно, тешко. — А опет, мирно. Тако сам сама и тако изгубљена у тој гомили света. Грло ми се стеже, страх ме је. Убрзо око усана осећам слан укус суза, пгго ми низ лице клизе. Одједном, сасвим изненада, бака ме се сетила. — Надо, гледај добро све. Ти све ово мораш да упамтиш, за цео живот да памтиш. То је све његово, он је за то живот дао. И слава је његова, и слобода, и Београд је ње^ гов. А ти не смеш да плачеш, ми см-у поносите, ми не смемо да плачемо, — каже ми бака, а очи јој пуне суза, видим. Много, много доцније ,схватила сам колико је овај понос мојој баки био потребан да јој умањи бол за изгубљеним јединим сииом. Није она размишљала о томе, она је осећала да