Општинске новине

4*

%ш, ња&и онхЖш,, — Днввник једног инвалида (Роман из бвоградског живоШа — награђен на књижевном конкурсу ГрадскоГ поГлаварства Београд) (Наставак) 10 - НА ПРАГУ СМРТИ

А сад пређимо на Сашу. Од њега сам добио велику пилулу, коју сдм тешко прогутао, — разуме се, фигуративно говорећи. Али фигуративна доза, коју је он самоме себи преписао, у мало га није стала живота. Година 1935 била је кобна по нашу кућу. Народна мудрост има право кад тврди да једна несрећа никад сама не долази. Јер тек што ми је Коста признао да је пропао, и тек што смо за н>ега пронашли излаз и спасење, нашао сам се, очи у очи, са мојим другим братанцем, далеко безутешнијим и изгубљенијим него што је био први. Дуда је ушла у траг целој ствари, и н>ој треба захвал!ити што је наша породица остала поштеђена једне одвећ болне катастрофе. Добар део развоја ове историје чуо сам из Дудиних уста. Заборавио сам само да кажем како је Стеванова поквареност била узрок и овоме јаду. Већ од дужег времена на Саши се опажала тешка утученост. Није се више шалио са Дудом, био је врло раздражљив, изгледао је рђаво и измучено. Пошто је непрекидно радио на интерној клиници, прзтпостављао сам да је младић преоптерећен послом. Али, као и његов брат Коста, и он ме је избегавао, и није скоро никако више долазио да мало са мном разговара. Знао сам само да мој млађи синовац радо јаши, и да у томе претерује. Али нисам 'имао појма да је Саша сам у својој ооби седео са Стеваном при једној, или две флаше вина, и веома пријатељски разговарао скоро до пола ноћи, — за време док се Коста са својим друговима Бог зна где веселио. Саша никако није подносио алкохол, — њему се вино пело у главу. Та чињеница била је Сте-

вану позната, и он је хтео да је искористи како би од Саше дознао његову тајну. Јер Стеван је био уверен да у Сашиноме животу постоји нешто скривено. А та варалица имала је изоштрен слух и изванредан њух. Јер шта су значиле речи: „Мој малчик", које је Саша онога веселога вечера на Авали мрмљао са толико дубоке жалости? Стеван није штедео ни време ни сретства да то дозна. Он се претварао, и вешто се приказивао обдарен особинама које су Сашу морале за њега привезати. Говорио је о превртљивости света, о коби што лебди над делатношћу свакога човека, о своме негативном схватању овога живота а ла Шопенхауер, и приказивао се као присталица песимизма, — ма да је, у ствари, свој оштар, јасан и свега мистичнога лишени дух употребљавао само на то да извуче, сасвим оптимистички, какву корист по себе из својих мрачних поступака. Стеван је јахао са Сашом, показивао интереса за његово гајење бактерија, и, укратко, стављао у покрет целокупну своју вештину претварања да код лмадића одагна неповерење које је овај у почетку осећао према њему. А добри Саша, са својим дубоким, испитивачким духом, поклонио је Јелисаветиноме мужу своје туробно срце, — у једноме наступу искренога дивљења према његовој тобож продуховљеној личности. Тада, једно вече, при чаши тешкога вина и још тежега расположења, поверио је мој братанац овоме рафинираноме човеку оно што још ником није казао. Стеван, који је сад постигао циљ, почео је одмах да искоришћује Сашину исповест. Младићу, пуноме поверења, испричао је