Општинске новине

792

Београдске општинске новине

бајку да је изненада запао у велику новчану неприлику. Саша му је, без размишљања, дао оно што је овај тражио. Затим је успео да му, у више махова, измами мање суме, на које Саша није ни обраћао пажњу. Тако је то ишло једно време, док моме братанцу Стеванове изненадне новчане незгоде нису постале чудне. А и њихове пријатељске везе прилично се измениле. Стеван, наједном, није имао више времена ни за Јразговор, ни за јахање^ нити је хтео да слуша о гајењу заразних бактерија.. Опет се ишчаурио у онога Стевана коме Саша никад не би поклонио своје поверење и пријатељство. И кад је, најзад, са хладноћом у својим потамнелим очима, једноставно одбио да Јелисаветиноме мужу даље даје новац, отпочео је Стеван своје ђаволски измишљено дело изнуђивања, и изводио га је све дотле док гоњени Саша своју тајну умало није платио смрћу. А то би било, да се Дуда није појавила у последњем тренутку, и сачувала и њега и све нас од те страховите несреће. Из некога необјашњивога узрока, Дуда није могла да заспи те кобне ноћи. Претурала се по ЈСревету : као што ми је доцније све потанко испричала, — и непомично гледала у помрчину собе. У томе је чула како се залупио неки прозор у новој кући. Један светлосни зрак пао је косо на њен кревет. „То је Саша, који се тако доцкан вратио са клинике", — рекла је у себи, — јер његов прозор, лежао је према Дудином на првом кату старе куће. Потом мора да је заспала, али не за дуго. Код Саше је горела утуљена плава светлост ноћне лампе. „Сад тек леже", прошло јој је кроз свест. Али кугла, као велико жалосно плаво око, слала је још увек свој притајени зрак на Дудин јорган, — ма да је морало бити већ око 4 сата у јутро. „Овде није нешто у реду. Можда је Саша болестан", мислила је моја братаница узнемирено. Следујући једном унутрашњем нагону, скочила је она одлучно из кревета, брзо се обукла, и пожурила своме рођаку. Пажљиво је отворила врата његове собе и ушла... На призор који јој се указао, куцање Дудинога срца одузело јој је дах. Суморно обливен плавом светлошћу, лежао је Саша, главом наслоњен на писаћи сто, са бледим лицем окренутим Дуди. Поред њега, на домашају руке, налазио се револвер, а уз њега неколико отворених писама, и једна скоро празна флаша вина. Од запрепашћења, Дуда прво није могла да учини ниједан покрет. Чула је најзад његово дубоко, тешко дисање: савладан од вина, Саша је заспао — на своју срећу. Млада девојка одмах је узела себи револвер, а иотом је дохватила писма, и док је мој братанац спавао као мртав, прочитала је ово што сам напред о Саши саопштио, и његову даљу исповест мени: „...и кад сам Стевану његову последњу молбу просто одбио, он ми рече: „Е па добро,...

али тада ми плати бар оно што ми дугујеш." Згрануо сам се, јер од њега никад ни динара нисам узајмио. — На то је он извадио из џепа неколико цедуља; на свакој од њих стајала је написана по једна знатна сума новаца, а испод ње мој потпис. То је доиста био мој потпис. Полако, почео сам да се досећам. На вечерима које смо заједно проводили, терао ме је Стеван, онда кад сам већ био омамљен вином, да неколико пута напишем своје име на празној хартији. Он ми је диктирао и датум тих наших злосрећних вечерњих састанака. А ја га нисавд питао зашто му то пада на памет, — мислио сам да је и њега ухватило вино... Гек доцније разумео сам да Стеван никад није био трезнији него онда кад је те цедуље са мојим именом савијао и стављао у џеп. Све на њему било је лажно: његово пријатељство, њепова љубазност и његово пијанство. Кад сам томе бедноме створу што сам могао мирније, рекао да не признајем свој потпис, дат под таквим околностима, он ми је хладно одговорио: „Тада ми не остаје ништа друго, него да издам твоју тајну твоме стрицу". Али ја то ни у коме случају нисам смео дозволити. Тако сам био приморан да му дам тражену суму, а за њу сам добијао натраг једну цедуљу. После извесног времена, опет сам разменио за крупну своту новаца другу цедуљу.;.. Ко зна колико је имао цедуља са мојим потписом. Такво кињење нисам могао дуго издржати. Све што је у мени било истинито, искрено и племенито бунило се против тога да овоме хуљи непрестано служим као немоћна жртва, и да, на тај начин, и друге, мени драге и невине личности, гурам у опасност, Почео сам и дању и ноћу да мислим на то како бих овога нечовека могао начинити безопасним, — не ради тога да себе спасем, јер је сваки крив за св>оју глупост, и мора за њу да одговара и да је испашта, — него да бих нашу породицу заштитио од његових даљих махинација. И, најзад, нашао сам разрешење, — једино које би ми дозволило да откријем Стевана у његовој правој боји, и да, истовремено, поправим једну погрешку, једну младићску заблуду које се искрено стидим. Моја тајна коју ти поверавам, ради тога да поправим неправду коју сам учинио, платићу својом смрћу. Кад ти, чика Војо, будеш читао ове редове, ја нећу више бити жив. Буди добар према невинима које остављам зд собом. Ја имам сина, чика Војо, једнога малишана од три године, који је моја слика и прилика. Нзегова мати је једна млада Рускиња. Мени је било двадесет, а њој осамнаест година кад смо се волели. Она ми је веров,ала, јер је била мила, неискусна девојка. После шест месеци изненадно је ишчезла. Потом о њој и њеној мајци три дуге године ништа нисам чуо. Недавно сам је видео на Калемег-