Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

793

дану; један мали дечко играо је крај ње у песку. Имао је црне коврџе, и изгледао је управо као ја на породичним фотографијама у тим годинама. Дуго сам посматрар мајку и дете. После извесног времена она се окренула и спазила ме. Начинила се сасвим мала, сасвим неприметна, а руке су јој дрхтале. Никад није ништа захтевала од мене, само се бојала за дете, њено дете. Али оно је и моје дете. Не могу да ти кажем шта се у мени десило, кад сам се нашао пред тим малим створом који се, недалеко од мене, безбрижно играо. Једна огромна одговорност почела је да ме опседа. Потом сам говорио са Гањом. Она држи радњу са ручним радовима, која храни њу, њену мајку и малога. Непрестано ме је уверавала да јој никаква помоћ није потребна. Могу бити сасвим миран: она од мене никад ништа неће тражити. А мали Петар никад неће дознати ко 'му је отац. — Нзене речи имале су баш супротно дејство него што је она хтела, и погодиле су мје као ударци бича. — Пре три године преселила се на други крај Београда; живи потпуно повучено са својом мајком. Свет је сматра за удовицу. А у њеним очима читао сам само једно: страх да јој не одузмем дете. Ишао сам кришом за њом. Станује на Славији у кући Рајковића, твога познаника; често сам се после тога прикрадао њеном стану и дућану, и дискретно сам се од суседа распитао. Она је доиста поштена и усамљена; живи само за малога. Тања је мила и привлачна; никад нисам могао да је заборавим, и увек сам чезнуо за њом. А сад те, чика Војо, молим да на моме сину поправиш оно што сам ја погрешио. Желео бих да га јавно признаш за мога сина; нека он ужива сва права која би му, као моме детету, после моје смрти припала. Узми и његову мајку у кућу, — где сам одмах требао да је доведем, — јер она је фино, образовано и племенито створење. А Стеван је зрео за робију. Он држи цедуље са мојим потписом у дрвеној венецијанској шатули; патент-кључ носи увек у џепу свога црслука. Опрости ми за све непријатности што сам ти начинио. Али ништа ме више не радује. А нећу више да чекам у прљавштини и ружноћи, и да и даље будем жртва клопке у коју ме је тај нитков ухватио... Веровао сам да сам добар човек, и да тежим високим циљевима... Но други пут, у идућој инкарнацији, можда ћу боље поступати. Горка искуства која човек до своје смрти купи на земљи, морају доцније ипак нечем послужити. Или може бити не служе ничему! Захваљује ти на свему твој Саша."

Дуда је без даха прочитала писмо. Потом је дочепала два друга: једно за Насту, друго за полицију. Али она се није на томе задржавала. Угасила је лампу, и отрчала брзо баштовану. Марко је баш био устао. Ухватила га је за руку, и одвукла у трку мени. Баштован је запрепашћено питао шта се догодило, али Дуда није могла да изусти ни речи. Тек код мене је проговорила. И док ме је баштован грозничаво брзо облачио, причала ми је Дуда, у испрекиданим реченицама, како је нашла Сашу, и уручила ми је његово писмо и револвер. Затим је опет одјурила њему. Мало после стигао сам и ја код Саше, који је лежао као мртав. На мој савет, Дуда га је, уз Маркову помоћ, положила на диваи, Он је и даље спавао, потпуно неосетљив за све што се са њиме збива. Искуцало је 11 часова пре подне, а он је још спавао. Потонуо у тешке мисли, седео сам крај њега, посматрао сам га, и чекао да се пробуди у нови живот. Дуди сам, међутим, дао једну деликатну мисију: послао сам је Рускињи. Овај необичан сан Сашин лако се даје објаснити. Нзегов потрес и борба са савешћу, кад је поново видео Тању, јако вино које је пио, већ месецима, под утицајем Стевановим, страховита утученост која је тако разорила његову душу, да му се самоубиство чинило једино могући излаз, — све је то опхрвало Сашу у толикој мери да је његово преуморно тело затражило, најзад, своје право, — и то баш непосредно пре часа његовога разрачунавања са самим собом. И задовољан што је све, до ситница, уредио: што је признао своју погрешку, заштитио свога сина и Тању, изобличио Стевана и написао писма, — Саша је заспао. Попустила је за тренутак његова гвоздена воља, којом је савладао своје напрегнуте нерве, и у том једином од воље неконтролисаном часу душевног олакшања и моралнога разрешења свега напетога у њему, подлеже његово злоупотребљено тело: Саша тоне у дубоки сан, и надокнађује један део оних часова које је његов немирни дух месецима самоме себи ускраћивао. Изненада, његово биће се осетило лако и безболно; тако је несвесно подлегло варци да је мртав. Да је то заиста тако, доказују његове речи кад се пробудио. Отворио је своје тамне очи, видео ме је како седим у његовој соби, на покретној столици, и рекао полако, не мичући се: — Како си се ти овде нашао, чика Војо? Ах, да, — видим те зато што ти на мене мислиш. Јер сад сам ја мртав. Како ми је добро... Ставио сам руку на његово раме, и благо рекао: — Да, све је мртво и погребено... и тек сад ће ти живот бити леп, кад постанеш Тањин одан муж, и твоме детету добар отац. Стало ме је много муке док сам најзад