Општинске новине

794

Београдске општинске новине

мога сиротога братанца убедио да он још увек није оставио ову бедну земаљску долину. Ретко ме је шта више потресло и дубље заболело од његовог очајања што је још жив. Врло споро сам успео да га уразумим и умирим. При том ми је од велике помоћи била Јелисавета. А, потом, уверили смо Сашу да за њега постоји један много бољи излаз него што је смрт. Још пре подне овога тако узбурканога дана, извела је Дуда, на опште задовољство, налог који сам јој дао. Изгледа, можда, неоправдано што сам мојој братаници, осамнаестогодишњој девојчици, поклонио у једној овако деликатној ствари поверење. Али то сам могао мирне душе учинити, јер је Дуда једно врло интелигенинО|, пробуђено створење. Доживљај са њеном мајком, коју је ухватила у нежном загрљају са Стеваном, веома је заболео. Отада, њене црте добиле су неку замишљену озбиљност, а прерана зрелост почела је да се изражава у њеном мишљењу и у њеним поступцима. Моја мала Дуда је, тако рећи, преко ноћ израсла из свега детињег у себи, и постала је зрела. Сем тога, околности и последњи овогодишњи догађаји дали су јој довољно прилике да упоана живот и са његове мучне стране. Најзад, она је била моје дете, — тачније речено, дете мога срца. Увек смо се налазили заједно нас двоје, ја, за столицу привезани инвалид, и она, усамљена мала■ У њену душу изливао сам све најбоље и најзначајније што сам имао. Од Дуде нисам се бојао ни забуне, ни издајства, нити каквога погрешнога корака. Она је прави бисер, и моје дело; на њу сам исто тако горд као на ратну медаљу која краси моје груди, — јер сам оба ова дара поштено заслужио. — Дуда је, дакле, отишла Рускињи. Тањд се у то доба налазила у дућану. Код куће је била само њена мати, Варвара Андрејевна Владиков. На столу своје собе месила је она један колач. Недалеко од ње налазио се мали Петар; везао је себи кухињску кецељу, задигао је рукавчиће, и својом пуном ручицом гњавио је на столици комадић теста, образа црвених од силне ревности. Кроз велики прозор сутурена Дуда их је са улице обоје могла подробно посматрати. — Али тада сам, знаш, чико, добила вољу да побегнем, и да се никад више не вратим, — причала ми је Дуда на њен живахан и сликовит начин. Јер у тој соби владао је неред који је немогуће описати, а који ти нихако не можеш себи да претставиш. На самоме столу налазило се безбројно ствари: листови купуса, љуске од лука, прљави и чисти тањири, једна палета са бојама и употребљене сликарске четке, па чекић, једна лепа дрвена кутија за рукавице са месинганим украсима — зацело руски рад —, затим нека увијена блуза, спремна за пеглање, па дечја књига са сликама, чак и пар ципела, — и шта ти све још не. И усред

свега тога хаоса употребљених и прљавих ствари, стара дама је, у пуноме душевноме миру, једном модлом резала звездице и котурове из развученога теста. Али нешто на тој госпођи ипак ме је задржало да не побегнем сувише брзо. Она је имала племените црте и зрачан израз лица, као људи који не могу бити ни сурови ни рђави. А } сем тога, било ми жао ње. Она се у раду показала тако невешта и толико је теста упропастила! Доиста се ужасно мучила да из њега начини нешто лепо, нешто што је могуће јести. При томе није била шј нестрпљива ни непријатна према маломе, к<зји је непрестано од ње нешто тражио. Напротив, једнако му је одговарала са пуно доброте. Очевидно је било да Варвара Андрејевна ^у Русији никад није радила никакав сличан посао. Али сад је то чинила храбро, вољно и неспретно. За време свих оних тегобних година што је провела у изгнанству, њени аристократски прсти нису успели да савладају атавистичку неумешност у кућевним радовима, којих је њена породица столећима била поштеђена. Сирота стара дама морала је своме послу поклонити толику пажњу, да уопште није приметила моје необично и упадљиво гледање кроз њен прозор. Пустила сам је да прво сврши своје колаче, и тек тада сам закуцала на њена врата. По твоме упутству, рекла сам на њено питање кога тражим: — Хтела бих да говорим са госпођом Тањом. — Почеле смо да разговарамо. Она говори једним врло смешним руско-српским језиком, и извињава се како је сувише стара да би наш језик правилно научила. Али мали говори српски као ти и ја, чика Војо. Тања је молила мајку да са малим говори само руски и француски, да му не би покварила његов чист српски изговор. Француски говори стара госпођа врло лепо; употребљава књижевне изразе, и не изговара као многи њени сународници „пђи", уместо реН1 и „ђивините" уместо сНутНе. Својим искреним и отменим понашањем она је начинила на мене тако добар утисак, и уопште толико ми се допала, да сам јој, најзад, саопштила праву сврху своје посете. Варвара Андрејевна прво се јако гбунила, алц кад сам је уверила у наше добре намере, рекла је најзад, на француском: — Да... то свакако мења ствар. Најбоље је да телефонирам Тањи нека затвори радњу и нека одмах дође кући. Видећемо шта ће онд рећи о предлогу вашег поштованог стрица. Али пре но што се Тања појавила, хтела сам ја још нешто да дознам. — Да ли бисте ми објаснили, драга Варвара Андрејевна, зашто никад нисте покушали да објасните моме рођаку како је он дужан да се ожени вашом ћерком? Уместо да то учините, ви сте од њега побегли. — Драго моје дете, кад ми се Тања, на моје највеће запрепашћење, исповедила, хте-