Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

705

ла сам да је заштитим: зато сам спречила даље састајање то двоје заљубљених. Да изнудим удају, нисам хтела, не, за то сам била сувише горда. Ми смо већ толико изгубили, толико препатили, — те живимо изгнани у једноме за нас сасвим страноме свету. Страховала сам да, удајом на силу, не учиним моје дете још несрећнијим него што је иначе било. Ваша породица би је у оно доба врло рђаво примила. Не, не! Нама нико није био потребан, ми смо све сами издржали... Као што видите, ипак смо се некако пробили... Али сад сам пресрећна што ће се ова ствар повољно свршити. Јер ја све више старим, драга госпођице, и, природно, желим из свег срца да моја Тања нађе један заштитнички дом... Али нисам могла ни слутити да толико тужи за Тан?ом и за дететом Александар Драгославов Николић (тако је гласило Сашино пуне име на руски начин)... Баш ми и то улива поверење, завршила је ова горко намучена жена. — Са великим интересом чекала сам на њену кћер... Она је врло лепа, чика Војо. Пре мала него висока, она има гипку и филигранску фигуру и складан ход. Сад јој је двадесет и две године, али изгледа још млађа, — скоро као ја. Тањина кестењаста коса коврџа се у природној лепоти око њене овалне главе. Има велике загасите очи, тако драге и озбиљне. Кад је човек погледа у очи, примећује да је старија него што се чини у први мах... Колико се уплашила кад сам јој испричала да је Саша био јако болестан, и да умало није отишао у смрт, од гађења на живот и од чежње за њом и дететом! О Стевану нисам ништа казала. — Али она се још увек устезала да види Сашу, јер је претпостављала да је само он зове. Кад је, најзад, јасно схватила да ме ти шаљеш њој, пала ми је око врата, и нас две смо као луде плакале и смејале се... Одмах ће доћи овамо, па се сам можеш уверити да је она једно фино створење, и, што је главно, да има карактера... Што се мене тиче, мислим да ће се твоја Дуда разболети од свих ових узбуђења. Осећам се као разбијена, а руке и ноге постале су ми оловно тешке, — као да сам на њима наизменично цело време ишла и јурила. — Да, мала моја, све то било је мало сувиаге за тебе. Али дивно си извела ствар... и ја ти захваљујем. Дуда ме погледа раширених зеница, а цело лице јој засја од те часно заслужене похвале«. Нека ми јз Бог одржи јаху и чисту!... Н>ена мати... али боље је да ништа много о њој не уносим у ову породичну хронику. Уместо тога, стављам овде један уздах — који довољно о свему говори. Тања је доиста онаква како је Дуда описала*. лепа, озбиљна и мила. 0 Са:пи говори са тихом меланхолијом. На моја питања одговарала је јасно и самосвесно. У њој нема ничега незрелог. Живот је формирао својом суровом школом. Допала ми се. Мисао да ће она по-

стати Сашина жена буди у мени умирење. Тања нема ничег сличног хистеричним и ексцентричним Рускињама, које се, на жалост, у нашој престоници срећу и сувише често. Понаша се и говори као рођена Београђанка. И не сећа се Руси]е, јер није имала ни пет година кад је пошла у бегство од бољшевика. Само ми Варвара Андрејевна задаје донекле бриге. По Дудином орису, она је остала пунокрвна Рускиња, дакле нешто за нас сасвим страно. А ја стрепим од увођења страначких навика у начин нашега живота. Ја имам тај велики недостатак што сам врло конзервативан у малим стварима, и не желим никакву, ни најбољу исправку или промену у кући Николић. Дуда каже да је Тањина мати врло образована и истински отмена. Изгледа скоро исто тако одушевљена Варваром Андрејевном као њеном ћерком. Само је додала у смеху. — Нешто јој мораш забранити: да кува, да меси, и, уопште, да води домазлук. Нека се, боље, забавља са својим унуком. Са њиме се дивно опходи. Уопште, она је права велика дама, која врло добро пристаје за богати салон стрина Заге. Сутра очекујем Варвару Андрејевну Владиков, да са њоме говорим. Цео дан провео сам у новој кући. Доуги је већ пут како је у њој моје присуство неизоставно било нужно. Зар то увек мора да се догађа из некога трагичнога узрока?... Као и Кости, ни Саши ништа не пребацујем. А и чему бих то чинио? Обоје су горко платили своју заблуделост. Коста корача сад у живот, са свесним циљем пред очима. Он ће у будуће бити господар своје судбине, јер је сад тек постао човек. Али Саша је потресао своју душу до њене најискреније основе, јер је једна страсна, лако запаљива природа, пуна идеалних узлета, великодушна и поверљива, невешта у практичноме животу, обдарена отвореним духом, са неодољивим нагоном за понирањем у дубину, и са једним неизгладивим сажаљењем према људима, његовим сапатницима, којима је увек желео да са пуно љубави притекне у помоћ. Такав какав је био, он је највише страдао, — горе него Јелисавета и Коста. За длаку је фалило, па би он пропао. Срећа што је случај или провиђење дозволило да, у последњем тренутку, буде спасен од упадања у понор. Нзегова последња разочарења, зла искуства са Стеваном, и његово упознавање самога себе, обогатили су га, тако рећи, последњим сазнањем. Код њега је унутрашњи преображај извршен у највећој мери. У часовима које је Саша преживео прозире се свет, са свим његовим противречним законима. Ма шта мога братанца још снашло у животу, ништа га више неће зачудити: он ће бити отпоран према свем будућем, и стојаће душевно над свима стварима. Тек пред вече Саша се толико повратио, да се могао појавити сабран пред Тању. Сам