Општинске новине

796

Београдске општинске новине

је одгурао моју покретну столицу у бледозелени будоар Јелисаветин ,где су моја братаница и Тања чекале на нас у срдачном разговору. Тања нам пође у сусрет, а Саша јој брзо приђе и загрли је. „Да знаш само колико сам патио", прошапута јој. На то она ништа не одговори, него га погледа својим очима пуним душевности. Бол у Сашиноме изразу лица брзо се претворио у тихо блаженство. Потом смо говорили о будућности. Саша ће одмах узети двомесечно осуство. Нзему је потребно опорављање. У недељу, млади пар треба у тајности да отпутује у Загреб, и да се тамо венча. Затим иду на петнаест дана у Сплит и Сарајево, у те две интересантне и особите вароши које Тања не познаје. Да би се избегла сва гадна причања и двосмислена тумачења, — баки, мајци, ујка Павлу, снајаиа и свим другим члановима наше породице, биће саопштено да се Саша, пре четири године, тајно оженио Тањом Владиковом. Ова новост врло се брзо раширила по друштвеним круговима нашега Београда. На „журевима" биће сви врло задовољни кад им се, заједно са слаткишима и сендвичима, сервира једна сензационална новост. А нико неће ни слутити да се иза те новости крије права трагедија. Тако ће, по старој српској пословици, бити „и вук сит, и овце читаве". Дуда, и ми сви посвећени у право стање ствари, добро ћемо пазити да ни једном речју не одамо тешке прошле догађаје. Сви желимо да заборавимо зле часове, сад кад је вео несреће ишчезао. И Стеван ће ћутати: он има пуно разлога за то. Срећа што је Саша, и поред свога пијанства, сачувао још толико здравога инстинкта да овоме ниткову не ода ни Тањино име ни њену адресу. Стеван је знао само толико да мој братанац има сина, али ништа даље. Сутра у вече очекујемо тога Далматинца са његовог аутомобилског турнеа. Тај ће разрогачити очи кад види оволике промене у кући Николића! Али чекај, младићу мој! Дан обрачунавања с тобом знатно се приближио... „Имај стрпљења само још недељу дана", молила ме је Јелисавета. Мени тешко пада да се стрпим, врло тешко... Најрадије бих га извео пред ратни суд, тојест, убио бих га, као бесног пса. У споразуму са Јелисаветом, Дуда је извела један вешт подвиг. Док је моја старија братаница, тобож веома заинтересована за спортске доживљаје, испитивала Стевана о његовоме путу, и, на тај начин, задржала га дуже при доручку, и спречила га да се преобуче, — Дуда се увукла у њихову спаваћу собу, узела му кључ из прслука, и брзо откључала венецијанску шатулу. У њој је нашла пет хартија са Сашиним потписом, које су све гласиле на знатне суме. Потом је опет закључала шатулу, и ставила кључ на његово место. Цедуље је бацила у ватру. Сад је уни-

штен и последњи материјал за Стеванову демонску комбинацију да Сашу отера у пропаст. О вечери Стеван је нашао за сходно да се појави. Победоносно и са љубазним осмехом сео је за сто, и отпочео да прича о своме путу. Поред Саше, на једној високој дечијој столици ,седео је његов синчић. Тања није била присутна. Тек после законитога венчања и свадбенога пута, преселиће се она код нас, Млади пар становаће на првоме спрату, у новој кући. Дотле ће за њих све бити спремно. — Какав је то дечко? — упита Стеван, Косо, преко стола, пожурио сам да му одговорим. — Ах, да, ти си био отсутан, и не знаш ништа. Тај лепи малишан је Сашин син. Чудиш се, је ли? Замисли, још као студент Саша се тајно оженио, и то нам тек сад признао. Сви смо љути на њега што је од нас крио то златно дете, и сам себично уживао у њему. Чим мали Воја прохода, имаће друга за игру... Ти си, како чујем, у последње време постао најбољи пријатељ Сашин. Зато ћеш се сигурно радовати што он нема више никакве тајне пред нама, и што је ослобођен свога великог друштвеног терета. Оштро и нетремице гледао сам га у његове челично-граорасте, лажљиве очи. Стеваново лице одједном се прели пепељавом бојом. Схватио је да смо га прозрели, и да је изгубио игру, — управо ову игру. Сматрао је за најцелисходније да на моје изазивање одговори ћутањем. После извеснога времена окренуо се Јелисавети. Питао је осорно, али тихо; но ипак не толико тихо да ја не бих могао чути: — Зашто ми о овој новини ништа ниси испричала? Нзегова жена погледа га мирно, и одговори му тобож равнодушно: — Нисам се тога сетила... Тренутно ме је твој пут више занимао. Колико је за Јелисавету морало бити важно да још очува Стеваново поверење према њој, и колико је она морала патити, кад се тако савршено претвара! На Стевановом челу утисну се једна дубока бора, а израз његовога лица постаде гвоздено тврд. „Сад се одлучио да свој последњи удар изведе што је могуће пре. Јер у нашој поштеној кући њему гори под ногама", рекао сам себи. Исто је мислила и Јелисавета, која га је са стране посматрала. Јер она је, чини ми се, постала блеђа за једну ниансу. Волео бих да је ова недеља већ прошла. Зло се осетно шуња око нас; ваздух који дишемо засићен је њиме. Сви ми осетили смо неку неодређену нелагодност; \зато смо радосни били кад се ова вечера, најзад, свршила. То је био Стеванов последњи оЗед у породичноме кругу. Отада, избегавао је сваки сусрет са члановима наше куће. Зора ЂорђевиФг 1виће се).