Општинске новине

800

Београдске општинске новине

опсесија којој је подлегао писац, прелази и на читаоца. Први део ове интересантне књиге, чија се вредност нарочито истиче у перспективи савременог новог Београда, који све више и све упорније ликвидира с прошлошћу —, посвећен је старој београдској чаршији, која се у то доба делила на три дела: Главну чаршију — од Саборне цркве до улице Кнеза Михајла; Зерек — од улице Кнеза Михајла до Душанове; одатле трећи део, који је познат под називом Дорћола — Раскршће. Пластичност и детаљност ових описа без сумње ће послужити за многе драгоцене циљеве. Писац није само реконструисао изглед тог тада тако важног дела Београда, већ је паралелно побележио и све главне трговачке фирме, чије су радње давале живот тадашњој београдској жили куцавици. „Главна чаршија" је госпотски део чаршије у ком главну реч воде хришћани, Срби и Цинцари; Зерек је центар занатлија, детаљиста, с мешавином свих раса и вера: Срби, Цинцари, Турци, Јермени, Јевреји. Сав је у ћепенцима и ниским кућицама, ,,чији се кров могао руком дохватити". У вези с описом старе чаршије г. Нушић је дао и ванредни опис старих београдских ханова, као и старих београдских сарафа (мењача), међу којима се истицао познати сараф Моша Меворах, познат због своје узречице: ,,3а прошлост ништа не даје ћир Моша." Спомињући стару чаршију, писац је рељефно истакао тип богатог и јуначног кириџије Зиса родом из Сереза, који је имао свој караван са шест коња, али и био познат као човек свађалица до те мере да му нико жив није могао угодити. Новац што су му га давали трговци за учињене им услуге, или му није био уредно исплаћен, или му је нешто закинуто Кад му је једном, тад један од најугледнијих београдских трговаца, познати Рхир Гуша, у жељи да га искуша, исплатио неку велику суму новца у сасвим новој монети и с ажијом тако да ништа није могао приговорити, Зиси је узео новац, али наскоро се вратио с пола пута, бацио кесу пред ћир Гушу псујући и говорећи да му не треба новац који је добио без свађе. Други део књиге посвећен је старим београдским каванама, које су се некад налазиле на београдској периферији, а данас, услед наглог развоја Београда, доспеле у његов центар. Писац проматра њихову сеобу и вели: „Опраштајући се тако са једним по једним трагом старог Београда у центру његовоме, ми, стари Београђани, који се налазимо у гласачким списковима осамдесетих година, позлачили смо се и сами из центра и одлазили на периферију, тамо где се повлачи традиција сузбијена бујицом новог живота". За Зерек, ког је шсподин Нушић тако пластично описао, везан је познати Сремчев „Кир-Герас". Ово мало дело, које се опће-

нито означује као једно од најбољих дела лепе књижевностп чији је садржај узет из београдске средине, пуно је неке неописиве туге. Та иста нота преовлађује и у Ускоковићевим „Дошљацима", као и у драми Божидара Николајевића „Догорели кровови". Док је првом делу главно место радње стари Зерек, где се налазила Герасова трговина, друго нас преноси ра стару Јалију, Јеврејску малу, тамо близу Дунава, где су београдске улице и до данас задржале много од оног свог старог карактера из ранијих векова. Јалија је други свет, и кад је Ускоковић хтео дати Београд, онда је он ванредном интуицијом осетио да главно место радње његовом роману мора бити у оним малим улицама и уличицама, које чудно испрекрштане заиста носе у себи много рд болова „старих раса и старих градова"; које имају своју физиономију, ону која их уздиже над шаблонизираним модерним градским деловима преко којих тек мора прећи време да се зафиксира извесна лична нота. Док је тежиште радње и у Сремчевом, као и у делу Боже Николајевића у цртању личности, њихових душевних патња и душевне величине, која их тако снажно издиже из оне тешке трагедије коју им живот новог Београда намеће, дотле код Ускоковића наилазимо и на извесне дубоко лирске и поетичне описе Београда у којима има и од величине и мира његових река, његових необичних ноћи и мистериозног јесењег оловног неба, које обухвата и покорава душу уносећи у њу извесну резигнираност вишег типа. Герас није ни Тартиф, ни Гранде. Овај стари београдски грађанин, пун наивног поноса на јелинство и јелинску културу, носи у себи један ванредни инстинкт породице, једну урођену културу осећања, због чега му радо праштамо оно „закидање" муштерија. Он је човек речи, који верује у реч. То је једна особина овог јунака више моралне категорије, коју је Сремац уочио и поштено признао. Герасов однос према жени, коју он ујутро буди пољупцима, кува јој и доноси кафу и назива нежним именима, само потврђује културни атавизам расе којој Герас припада. Колико би се по јунакИњи Ускоковићевог романа могла судити наша жена, то може бити спорно питање, али је ван сумње да су извесне особине јасно и тачно запажене. Поред све слободе коју је собом донео модерни живот, та жена има у себи нешто аскетско, аскетско и онда кад живи релативно слободно, јер аскетизам остаје у дубини осећања, појмова и начина на који се реагује у главним животним моментима. Постоје извесне црте на лицу наше жене, које су усекли векови патње и које се необично подударају са том главном душевном карактеристиком. То је трагизам а приори и а постериори * * * У једном ванредно лепом чланку о Паризу, који је у своје време објављен у илустро-