Општинске новине

Кроз старију и новију литературу о Београду

801

ваном додатку „Берлинер Тагблата", тумачећи у неку руку мотиве који су га навели на избор теме, писац вели: „Ми се данас трудимо да схватимо крајеве, земље, да их упознамо као што познајемо историју човека, као људска лица, а уколико се у знатно већој мери у градовима сукобљавају: воља, болови, срећа, заблуде и жеље његових становника". И даље: ,,Град је постао симбол вечног обнављања нашег постојања на земљи, симбол вечне младости човечанства". Садржај ове овакве лепо и концизно изражене мисли потврђују досад објављени делови Велике Легенде Београда у пуној мери. Уколико свако ново дело дубље улази у дубину психичког збивања душе грађана, уколико нам јасније предочује физиономију града, било ону која нестаје или ову која из ње излази, у толико нам је дело милије, ближе, драгоценије. Године 1926 објављено је дело д-р Шланга „јевреји у Београду". Оно је значајно не само као историја једног дела аутохтоног, старог житељства Београда, већ и у вези с другим богатим материјалом који се из ове књиге црпи нарочито за познавање извесних мало расветљених епоха београдске прошлости. Драгоцени су подаци који се односе на Јеврејина Јосифа Сиса, чуЕеног банкара расипног намесника Београда из доба аустријске окупације 1717—1739, Као и сам принц и његов ће банкар сигурно ући у неко ново књижевно дело о Београду, и тако ће поново оживети стару историјску Јалију, везану за овај необични и снажни тип старе јеврејске расе. Стари Загреб имао је у Шенои свог неуморног и заљубљеног писца, који је оживео и за сва времена везао за наше сећање Каменита врата, малу Дору Крупићеву. ГБегове уске улице и уличице Горњег града нашле су исто тако у недавно умрлом песнику Домјанићу ванредно фин одраз, као што су нашле и у сликарству једног Црнчића, Бранка Шеноу, 'Крушлина, В. Кирина и др. Наша ванредно богата и лепа уметничка поезија инспирише се у Београду на првом месту Калемегданом. Можда је то зато што је Београд све до најновијег доба био у херојској фази, која у старим зидинама нашег од векова потамнелог града има свој најдостојнији Симбол. И сликарство налази овде свој главни инспирациони момент, иако је све већи број сликара који се осећају повучени романтиком београдских ноћи, контрастима између старих и нових кућа. Али има нешто што још остаје по страни, скоро нетакнуто, то је велики „ландшафт" Београда, грандиозна смиреност његових река, у њима је велика тајна овога града, тајна његове магичне силе и снаге. Па ипак у једном са сликарском инспирациом написаном чланку, који је на немачком језику објављен у оном илустрованом листу „Авала", који је излазио несретне 1915 до

1918 као додатак „Белградер Нахрихтен", налазимо један занимљив покушај да се уђе у тајну београдског „ландшафта". Писац у чланку проматра београдски пејзаж са три стране: 1 — слика која се указује кад се у Београд стиже из сремских равница (преко Земуна). 2 — Кад се Београд проматра од стране Калемегдана. 3 — Београд гледан од стране старог гробља. Уз сваку слику писац истиче њој својствене карактеристике, које је он умео пронаћи са ванредном сликарском и поетском интуициом. У вези с првом сликом каже: „Кад стижеш од стране сремских равница, већ у Петроварадину, или Карловцима имаш осећај да овако не може даље ићи, да не може ова равница вечно трајати. Иако та равница није досадна, имаш осећај да јој негде мора бити крај, да негде мора запети, сударити се са неком запреком: брегом, реком. И на једанпут су ту: река, брег. Најпре река! Кад воз дршћући стиже на домак Земуна, онда је у ноћи видиш као светли траг који се искри, а над њом у силној расвети град и силуету старих зидина тврђаве, |Њену тамну сенку..." За другу слику Београда каже да је такова по својој лепоти и импресији, да би морала ући у све бедекере света. То је слика Београда гледана са Калемегдана око седам до осам часова за време летњих вечери, кад је дан раније падала киша. „Слика је још лепша кад је не само падала киша цео претходни дан, већ целе прошле недеље. У том је случају још интересантнија кад је проматрамо у зимско доба, у марту или априлу, око пет или шест часова. С једне стране поглед према Угарској, а главно: Поглед кружи над водом и водом, водом. То је београдско море, које се иначе зове Сава и Дунав." Писац додаје да се уз то „лудо много" види небо од ког се не може отргнути. „То је лепо и то умирује. Човек не осећа нигде границе. Између тог бескрајног неба и воде стоји он дубоко и искрено убеђен о томе како је сам безначајан и мали..." Уз трећу слику, коју писац има у виду гледајући на Београд од стране старог гробља, он вели: „Стојимо поред старог гробља и гледамо према граду који одавде изгледа тако велик, гледамо према унутрашњости све до далеких брегова. Слика је одавде мирна, ништа не прети, чак ни реке не прете. У томе је њен посебан чар и посебна величина." Једно ванредно осећање београдског „ландшафта" показао је и немачки књижевник Венер у познатој књизи о Београду за време рата, која је изашла 1936 под називом „Београд", или ,,Г1гсћ1:етсћШ1гт". Наша истакнута књижевница г-ђа Исидора Секулић у једном ванредном чланку који је објављен 1935 г. под насловом „Белешка о Београду" дала је у самој ствари есеј филозо-

)