Општинске новине

7*

Развој здразствених прилика у Веограду

815

често са евојим породицама одлазили на села, кућама својих задруга. Али с развијањем варошког живота и усвајањем нових навика, све се више живот пресељавао у кућу, све су се више нарочито деца задржавала у станбеним просторијама. Ова промена је морала утицати и на здравље. Та стара кућа није одговарала новом начину живота. Она је још као склониште и могла служити, али за стални боравак није одговарала хигијенским условима. Поред тога се из економских разлога морало и штедети на дрвету преко зиме, па су се обично сви укућани збијали у једну собу, на преноћиште, која им је често служила и као дневна соба, у колико се нису служили кухињом. У многивд кућама ту су 1ое обављали и многи послови, пра ло се, сушила се влажна обућа и одело, јело се итд. Све то само је погоршавало хигијенске прилике и повећавало здравствене опасности. Тако су станови убрзо постали извори многих оболења нарочито акутних заразних и туберкулозе. У старијим лекарским списима врло често наилазимо, да се криве нехигијенски станови као узроци честих оболења. Ти станови су нарочито утицали на смањење отпорности организма. И тако с утврђивањем и диференцирањем вародпког живота, што се дешавало по прилици четрдесетих година прошлог века, пада и јаче ширење туберкулозе у варошима у Србији. Исто тако и неке акут 1 не болести почињу се тада много чешће јав*љати. VII У највећим градовима, у првом реду у Београду почела је још пре рата, а после рата нарочито се убрзала нова периода у развитку. Нису довољни ни ти вагони станови дужином дворишта. Становништво све више надолази, нарочито је велики прилив радника с развијањем радиности и индустрије. Поред тога велике масе са села притичу, трбу?хом за крухом, у те велике градове у нади да ће ту наћи запослење и обезбедити опстанак. Тако долази до ширења периферије ових градова. Али ни то није довољно. Велики напредак, трговине, занатства и радиности уопште, тражи нову грађевинску политику. Почињу се на оним уским, а дубоким парцелама рушити старе трошне зграде, ишчезавају станови вагони, а место њих се иде у висину. Већ је ранијим развитком насеља дошло до затвореног насеља. Сад се на том истом земљишту иде у висину, подижу се грађевине са неколико спратова. А ако су парцеле дубоке, врло често се подижу високе грађевине и с лица и у дворишту. Између њих се оставља врло мало дворишта. Место грађевина-вагона по-

дижу се грађевине-бунари. Док ранији станови-вагони нису имали довољно сунца и ваздуха због недовољне висине, уског дворишта, нехигијенског начина изграђивања, станови-бунари у доњим спратовима такође немају ни светлости ни свежег ваздуха због висине зграда, њихове блискости, уског дворишта, заклоњености околним зградама са свих страна. У уским улицама и улична страна тих високих зграда није довољно осветљена у приземљу и доњим спратовима. Томе се још придружује и изграђивање сутерена и мансарди за становање. У Београду је спроведена нарочито у старој вароши велика економија земљишта. Тамо се односи тако развијају, да се готово буквално свака стопа земљишта налази под грађевинама. Не помажу ту много ни светларници, ни вештачки вентилатори. Ту се стварају, и поред савремено зиданих грађевина и поред искоришћавања свих савремених грађевиксхих новина, нехигијенски станови, неповољни за здравље, нарочито за децу. Ово стање још погоршавају неповољни односи, који су створени дугогодишњом нецелисходном комуналном политиком. Београд има врло кржљава плућа. Плућа оваквих великих градова су чести паркови и јавни вртови с игралиштима за децу, пошумљени за проветравање устојалог ваздуха за спречавање прашине, за спречавање застоја у топлоти ваздуха, за освежавање и одмор. Београдски паркови су ретки и малобројни. Савремена схватања у овом погледу не' задовољавају се само случајним овде онде распоређеним парковима. Данас су ти захтеви много шири и хигијенски разумнији. Данас се захтева установљење непрекидног зеленила пшром целог града: зеленило по улицама, вртовима, с дрвећем по двориштима, зеленило по целисходно распоређеним парковима, дечјим игралиштима, шеталиштима итд. Тек тако ће се проширити уска плућа савременог града а то ће бити и почетак сузбијања туберкулозе у граду. Још у 1857 год. Емилијан Јосимовић у својој књизи „Сбјашњење предлога за регулисање овог дела вароши Београда што лежи у шанцу" износи баш у овом погледу врло са,времена мишљења и штета, што никога није било у то доба, да и практички поради на о* стварењу тога плана. Он сам је осетио погодност тренутка па вели: „У толикој вароши нема ни најмањега местанца за удовољство житеља и за поправљање стања здравља. Док још бејаху Турци овде њихове многе баште, колико толико приношаху чишћењу ваздуха; од како пак они одоше, њихове се баште утаманише и варош оста и без то мало ваздушних резервоара. Д-р Стеван 3. Ивачић

(Наставиће се)