Општинске новине

814

Београдске општинске новине

вољног положаја и ускости дворишта обично немају довољно сунца, Проветравање је недовољно, влага и испарења се задржавају дуго, влаже зидове и тако се стварају крајше нехигијенски односи. Оваквих станова — вагона има у свима нашим варошима. У Босанској, Сарајевској, Александровој и многим другим старијим улицама београдским м!огу се и данас наћи многобројни примери ових нехигијенских дворишта. У унутрашњости, у многим градовима, овако изграђивање је почело још пре ратова, :па се и данас наставља. У насељима, која су се после ратова почела јаче развијати у вароши, овај процес најако цвета. На тај начин дошло је до потпуно нехигијенског типа нашег варошког насеља и наше варошке куће. Док су ове куће биле усамљене, приступачне са свих страна сунцу и ваздуху, са довољним проветравањем загађеног ваздуха и испарења, нису толико неповољно утицале на здравље и ширење болести, нарочито заразних и туберкулозе, као кад су земљишта изграђена у затворен систем, па још уз то подигнзгге зграде за становање и дужином дворишта са уским и мали!У< двориштима. Оваквим изграђивањем нехигијенски односи су се јако појачали. Ови станови немају довољно светлости, проветравања и ваздуха. Ваздух нема кретања, те се задржава покварен ваздух и испарења у становима. Рђаво зидане куће од набоја, ћерпича, бондрука и сл. материјала недовољно ветрене и осунчане, ниске, с подом од земље, с малим прозором врло брзо се влаже и већ при уласку споља осећају се на мемлу и влагу. И није чудо да су наше вароши врло брзо после свога привредног полета у трговини и занатству показале и знатне успехе у раширености туберкулозе. Баш у доба овог привредног развитка наших градова пада и јаче ширење туберкулозе. Већ осамдесетих година падала је у очи погрешна и нехиги|јенска изградња варошких насеља и последице од ње по здравље. Др. Валента 16 ) вели за Београд: „Плацеви у варошком, теразиском и сваком кварту. су узани и дугачки 8—12 мет. с фронта, 30—40—60 метара с дужи; распоред соба бива такав: да према прочељу — улици — лежи једна, кад две, ретко три собе, у сваком случају једна повећа, а друге две мање, а почем су куће •обично на глагол сазидане, те собе, клје иду у узану авлију немају много светлости, тамне су или добијају само кроз стаклом заграђен ходник мало светлости, а често никад или на врло кратко време 'Д, 1 часа допире сунчана светлост: а има их доста, где светлост

76 ) Др. Валента, Још нешто о санитетским одношајима Београда, Народно здравд>е 1881/82 стр. 389.

долази само одбијена од суседнбг дувара". Ове собе не само да нису биле осветљене, него ни ветрења није било, што спомиње и др. Валента, окривљујући још и испарења из нужника од труљења: „Ми дишемо у малим тамним често и ниским — собама такав ваздух, који се не може понављати, дакле који нечист остаје". На плацеве Београда враћа се др. Валента још један пут потврђујући наше мишљење о постанку уских плацева и уских улица. Он истина за то криви надлежне, али нама је данас јасно, да су то тако захтевали ондашњи односи привредни, који су били јачи од сваке хигијенске жеље. То што је рјзчено за Београд важи и за све остале варошш које су се јаче развијале. Развитак куће зависи у првом реду од развића породице, њеног начина живота и везаности породичног живота за кућу. То зависи и од облика породице (задруга, инокоштина) као и од начина занимања, навика становништва и т. д. Старе сточарске породице обухватале су читаве задруге. Цео његов живот био је везан за природу, за шуму и поље, па се и породични живот тамо проводио, у слободној природи. Кућа је служила само као привремено склониште од непогоде, а главни део живота обављао се на пољу. И старо и младо, па и новорођена деца, — сви су проводили цео свој живот и дању и ноћу под ведрим небом или под заклоном од дрвећа или вештачки направљеним од прућа или градња. Кућа им је служила као привремено склониште, па је имала само споредну улогу. Чак и зими нису се пробављали дани у кућномј затвору већ и тада напољу крај ватре. Тај начин породичног живота није зависио у великој мери у здравственом погледу од куће. Сама кућа није имала нарочито велика значаја ни утицаја на здравље укућана. Срби сељаци који после устанка населише иза одласка Турака вароши у Србији живели су посебним породичним животом. Они су се већином издвајали из сеоских великих задруга и досељавали у варош, али су се, иако у вароши инокосни, сматрали члановима своје задруге на селу и задржали су бар у првом колену и многе навике у животу које су донели са села. На српском селу тога времена породични живот је био у главном у облику породичне задруге и већином се цео живот проводио у слободној природи. Спавало се на чардацима, тремовима, ајатима, преко лета, зими у засебним вајатима. Дан се проводи поглавито на пољу. Такав живот пренели су досељеници са села у вароши. Наследили су турска дворишта с баштама, доградили су, у колико већ и у турским обичајима нису биле, засебне вајате за ноћишта, и чардаке, па су продужили живот као и раније. Осим тога они су врло