Општинске новине

Где је спаљен Св, Сава

13

пренесене су на повеленије Синан паше у 1595 из манастира Милешеве у Београд, а потом на Врачару сожежене. Оно место соженија које лежи на левој страни Чупше умке оградили су били из благоГовенија житељи Београдски твердом оградом и та је до л. 1716 нерушима пребила"! Милан Ђ. Милићевић у „Кнежевини Србији" на стр. 69—70, изриком вели да је: „Ахмет бег Оћуз спалио тело Светог Саве према Београду, на Врачару, на левој страни Чупине Умке, као што гласи предање. Неки капетан Чупа био је ту посечен, па зато се та хумка тако и прозвала. Велика вероватност, да је то било негде око садашњег Ташмајдана, где је гробље садашње Палилуске цркве." Милош Милисављевић у делу „Србијада или повјесница српског народа" стр. 67—76 част I 1876, одштампано у делу Уроша Џонића „Свети Сава" стр. 309, вели: „Мошти Турци на Врачар однеше У Београд и ту и' спалише С леве стране од Чупине умке". Влад. Карић у делу „Краљевина Србија" стр. 680 говори: „Источни Врачар раздвојен је Ташмајданом и Тркалиштем од Палилуле (стр. 609). На Врачару, негде око садашњег Ташмајдана, спалио је Синан-паша тело Светога Саве. Сретен Поповић у својој кшизи „Путовања по новој Србији" исто тако износи ово мишљење о спаљивању тела Светог Саве на хумци више цркве Светога Марка; београдски прота Никола Трифуновић у „Дневном Листу" београдском, деведесетих година пр. века, бранио је овакво мишљење. А прота Јован Вучковић у својој књизи „Свети Сава" стр. 90—91 из год. 1902, вели: „У суботу 27 априла 1594 год. пред Београдом на Врачару тамо где је данас црква Светог Марка ложе Турци ватру... и у њој... спаљују тело Светога Саве". Одавде се јасно види да су и народно предаше као и мишљења разних писаца потпуно сложни о месту где је тело Светога Саве спаљено, а то је Чупина Хумка. Међутим, један нов доказ о спаљивању тела Светог Саве на Чупиној хумци показао се изненада. То је било, када је дошао у нашу престоницу један турски изасланик, око 1930 године, а послат од стране своје државе. Са једном црвеном књигом у руци, он је једног дана посматрао цркву Светог Марка и околину. Том приликом запита Милоша Нићифоровића, који је ту био присутан: „Има ли у близини цркве каква хумка са које се види Дунав? И када му она би показата, одмах иза олтара цркве Светог Марка, он одброји известан број корака према њој, од прилике 70—80 метара, па затим рече: „Овде је спаљен ваш Свети Сава!" А то је баш оно

место које је архимандрит Јован Рајић означио тачно, још пре 143 године. Све ми је ово Нићифоровић поновио више пута. Најзад ме је одвео истим правцем, којим је ишао поменути Турчин, све до на сам врх Чупине Хумке, која се заиста налази тачно иза олтара цркве Светога Марка. Докле год су Турци били у Београду, они ову хумку нису дирали. Па је нису дирали ни наши. Али, сада изгледа као да ће бити потпуно уништена због генералног плана Београда. Ето, како бисмо с.е ми одужили нашем највећем светитељу и просветитељу, Растку Немањићу, Светом Сави! Закључак Из свега довде изнесенога излази овакав закључак: 1) Никада није било могуће спалиги тело Свегога Саве тамо, где је сада подигнута црквица њему посвећена, а где се баш наших дана започео зидати и велелепни храм Светом Сави. Ово зато што тај крај није Врачар, већ Старо Дедиње, некада у доба спаљивања Св. Саве ненасељено место и удаљено од Београда, испод кога је у XVI веку била циганмахала, а не турска варош. 2) Врачар-махала била је око Батал-џамије, коју су Турци називали Врачар-џамија; ту Врачар-Махалу су Срби, после спаљивања тела Св. Саве називали Савинцем, те је овај назив остао све до почетка XIX века код старих Палилулаца. У доба Карађорђа Петровића овај се крај називао и Мали Врачар. Прави и истинити Врачар од 1594—1840 године био је састављен од Малога Врачара, који је започињао од прилике од данашње Дечанске улице, па се завршавао код Таш-Мајдана, и Великога Врачара, који је почињао од Таш-Мајдана, па се простирао све у правцу села Миријева. 3) Тело Светитеља Саве спаљено ге на левој страни Чупине Хумке, а то је данас место тачно иза олтара цркве Св. Марка, јер је Таш-Мајдан пресецао Мали и Велики Врачар. 4) Велелепна црква или храм Св. Саве нека буде тамо где је почето да се зида. Али тамо где је Св. Сава стварно спаљен треба подићи било крст или какву малу капелу, за доказ поштовања Срба према своме великоме Светитељу и учитељу Св. Сави, онако исто, као што су београдски житељи, после спаљивања тела Св. Саве у 1594 години, обележили место спаситеља једном оградом, која је трајала све до 1716 године. Такав један споменик могао би се подићи, као што је крст или капела; на самом месту спаљивањаЈ пошто је ово место тачно утврђено, према ономе што је у овој расправи изнето и доказано. Радивоје Новаковић