Општинске новине

12

Београдске општинске новине

писа Врачара види се да је те хумке имао Таш Маден садашњи Ташмајдан, као што их он и данас има. Испред њега била је раније Тобџи-џамија, првобитно црква Св. Софије а доцније назвата Батал-џамија, коју су сами Турци називали врачарском џамијом. Равница око Бтал-џамије, или поље, називала се у доба Карађорђево Врачар-махала, а то је место тачно исиред садашње цркве Светог Марка. Срби су ову махалу називали Мали Врачар, а становници Палилуле — Савинац. Из Карађорђевог ратовања видимо да је Гушанац Алија 9 априла 1804 године продро у Београд са остатком Крџалија, и на Малом Врачару, данас Батал-џамији, где је данашња зграда Народне Скупштине поставио свој логор. Овако мишљење потпуно утврђује и усмена предања и писани извори који су до нас допрли. Јер не само да су Срби знали тачно место где је 1594 године спаљен Свети Сава, већ су то исто знали и 'Гурци очевидци, који су ово спаљивање гледали. Исто су ово могли сазнати Чеси, Немци, Маџари и Срби, који су били у војсци курфирста баденског Максимилијана Емануила, када је овај освојио Београд од Турака б септембра 1687 године. Тако исто, ово су сазнаље могли имати и војници принца Евђенија Савојског када је овај 7 августа 1717 по други пут освојио Београд од султана. Српско насеље у Карлстату, измешано са Немцима из Штајера и Вормса као и са Маџарима, преносило је од колена на колено тај догађај, причајући како се је то спаљивање десило. Карлстат, то је данашња Палилула. Зна се одмах да су сами Срби, по спаљивању тела Светог Саве, обележили место где је ово било извршено, што је све остало нетакнуто до 1716 године; на месту спаљивања је била гвоздена ограда, јер никакав крст нису Турци хтели допустити, сматрајући да би тим био њихов верски фанатизам повређен. Преко, дакле, старих људи у Палилули, а никада од становника око црквице Светога Саве, ми знамо за народно предање где је спаљен Свети Сава. Заиста, старом београдском проти више је стараца причало, наравно Палилулаца, да је Свети Сава спаљен на виновој лози, јер су ту били виногради, а на хумки која је тачно иза олтара цркве Светог Марка. Професор Андра Гавриловић у књизи „Свети Сава" стр. 211 Београд 1900 године, изнео је, колико је нама познато, први мишљење да је црква Светог Марка подигнута на месту спаљивања Светог Саве, те је могућно да је Књаз Милош 1831 године и подигао баш на томе месту ту цркву, због блискости места спаљивања тела Светога Саве. А ова црква је испред самог Ташмајдана на Врачару. Већ је у „Београдским Општинским Новинама" и изнето било мишљење, да се црква Светог Марка назове црквом Светог Саве.

Заиста, са напред поменуте хумке прекрасан је изглед на Дунав, Палилулу, и на сву варош покрај Дунава, где је сада Дорћол, као и на онај део Београда који је био у правцу градскога бедема. Да није нове зграде Народне Скупштине, као и зграда позади ове, изглед, који је сада потпуно заклоњен, био би ванредно леп на целокупан град и тврђаву. Та хумка, која се овде спомиње, јесте Чупина Хумка. Она се налази иза олтара цркве Светога Марка, а на самом Ташмајдану. Приликом сиаљивања тела, као што је речено, били су многобројни и Срби и Турци. Први су ту били под морањем, „Турци су их на зор догнали", а други „да се од свега срца радују уништењу једне српске хришћанске светиње, као и да уздигну до небеса велику ревност Синан-паше за Мухамедову веру". Чупина хумка заиста је одговорала једној оваквој улози; код ње се могао скупити многобројан народ, будући да је и у близини Цариградског Друма, на крају једнога насеља, које је било одмах иза Врачар-капије. Ово се пак место звало Мали Врачар, за разлику од Великог Врачара, који је био иза Ташмајдана, па се и данас простире одавде па све у правцу села Миријева. Многобројне тапије у Окружном Суду и гласе „њива или имање на Великом Врачару." Овакво народно предање било је забележено код разних писаца старијих као и новијих. Тако, Јован Рајић, архимандрит, отац новије српске историје, у свом чувеном делу: „Историја Болгаров, Хорватов и Сербов" част вторија, Вијена 1794 год. стр. 348—349 ево шта вели: „Нзегово преподобно тело, по многоме времену безбожни Синан паша нареди, те се оно премести од манастира Милешеве у Београд, где га јавно до пепела спале 1595 год. на пољу званом Врачар". — Тако о спаљивању моштију Светог Саве пише Дифрен гл. III, § 50, стр. 54, Мавро Орбини стр. 223, у грофа Бранковића у књ. III стр. бб. Кратка ова повест приличи не толико политичкој историји колико црквеним житијама, где су описивања светих... Оно место где је спаљено тело Светога Саве — а било је на левој страни Чупине хумке, на којој је капетан Чупа за кривицу мачем посечен, што се назива Мајдан — Београђани су из страхопоштовања према своме светитељу, били оградили. Ограда је трајала чак до вараждинског рата и године 1716. Али, пошто се у та времена деси рат Немаца и Турака у нашим крајевима, то је и оно место остало пусто. Овакво је писмено мишљење о овом месту дакле дато пре 143 године. Пре 103 године, тј. 1834, издата је у Крагујевцу у државној књигопечатњи једна књига под насловом: „Нови Плутарх" втора част, чији је писац Евгеније Јовановић. У овој књизи, на стр. 115, где је реч о Светом Сави, писац од речи до речи овако вели: „Мошти његове