Општинске новине

3

Други дан, нови живот, други људи

17

— Јелисавета, ти би могла да ми учиниш једну велику љубав. Морам данас у десег сати да будем у Министарству. А„ осим тога, треба да узмем од Павловића један важан докумзнат за шефа. Павловић лежи болестан у својој вили на Дедињу. Ти га се сећаш? Та ишли смо код његове жене у званичну посету... Сетила сам се тога. — Било би доиста лепо од тебе, кад би ме одвезла у Министарство, а потом сама отишла код Павловића по тај докуменат, и мени га донела. Другога не бих смео послати по њега. — Хоћу радо. Само мораш мало причекати, јер још нисам обучена, одговорила сам му мирно, али се нисам усудила да га погледам, Осећала сам 1 да је дошао пресудан тренутак. — Лепо се намести! — довикну ми он цинично. Сео је у суседну собу, против своје навике, и није се из ње мицао. Дакле нисам могла неЦриметно да се удаљим, и да запитам шофера је ли приметио што сумњиво. Стеван ме је журио, и ни за тоенутак није ме остављао саму. Тако сам пошла са њима колима, спремна на најгоре. Ауто је већ чекао пред кућом; шофер ми је отворио врата, ја сам ушла, и баш је и Стеван хтео да заузме место, кад се разлеже Мишин глас: „Стеване, молим те, само тренутак..." Како сам доцније дознала, молио га је да једном његовом познанику помогне да нађе место. Ова молба имала је само за циљ да Стевана одвоји од мене. За то време, шофер ми је рекао: — Милостива госпођо, будите хладнокрвни. Жице које држе волан до пола су престругане. Ако опрезно управљате воланом, извесно ће издржати још двадесет минута. Где идете? — У Министарство Просвете са њиме- Потом треба сама да одем на Дедиње. — Нипошто не смете поћи на Дедиње. Од Министарства савићете одмах у Дворску улицу и стаћете код Парламента лево, близу станице земунскога трамваја. Агент је већ обавестио тајну полицију. Они ће господина Стевана неприметно ухватити и одвести у полицију. Само лагано терајте кола, милостива госпођо; тада вам се, за то кратко време, не може ништа десити. Никако не смете нагло заокретати; пре рескирајте судар, опомињао ме је још шофер. У томе је дошао Стеван, и сео крај мене: — Ја ћу сам да шофирам, рече он. Посматрала сам га како окреће волан, напрежући се да га трза што је могуће мање. Како сам га мрзела у томе тренутку! Нисам се могла уздржати, и рекла сам му потсмешљиво: — Ала ти данас полако возиш!... Зар те то не нервира? Ја волим брзу вожњу. Што брже, тим пријатније... Не окрећући главу он одговори:

— Ах, јутро је тако лепо. — Довољно ћу рано стићи у затворен простор моје канцеларије... Али, ако волиш брзу вожњу, можеш пустити по вољи ауто да јури, нарочито низбрдо, при повратку са Дедиња. — То ћу и да радим!... Само ће бити :штета ако при томе ауто страда. — Доиста, — рече он, са искреним жаљењем у гласу. — Видиш, чика Војо, овај нечовек таква је —тврдица, да му је огромно тешко пало жртвовање свога аута, — чак и радИ тога да се мене ослободи, и да на тај начин поиграби велико имање. Овоме зеленашу чинила се и та цена сувише висока.. Кад је Стеван напустио ауто пред Министарством Просвете, довикнуо ми је тако јасно да су његове речи могли чути сви људи који су се налазили пред вратима у ходнику: — Буди обазрива, Јелисавета. Климнула сам мј главом смешећи се, и поздрављала сам га руком, — све док се није изгубио на степеницама што воде на горњи спрат. Потом сам опрезно окренула кола, и одвезла се, срећно, до означенога места крај Парламента. Прекинуо сам је жустро: — Само не разумем Мишу. Како је могао допустити да се ти изложиш толикој опасности. Та он је знао да је Стеван престругао жице што држе волан, и да се оне свакога часа могу прекинути... То је већ био довољан разлог да се ова хуља одмах да ухапсити. — То није био довољан разлог, драги чико. Закон не узима у обзир злочиначке намере. Није било доста ни што га је агент посматрао ноћу, кад је спремао свој ауто за препад на мој живот. Јер Стеван се могао бранити многим изговорима, — да је хтео извршити самоубиство, или чим другим. Не, не, морали смо га ухватити на делу, да бисмо га учинили безопасним. Ништа друго није остајало: била сам приморана да уђем у ауто, и да предузмем вожњу коју ми је он предложио... А ја баш ништа не бих марила и да сам сломила врат. Последње године сувише сам издржала... Кажем ти, чика Војо, доста ми је љубави. Потпуно сам изгубила веоу у људе, — зазрши горко Јелисавета. После једне паузе, она настави: — Код Скупштине чекао ме је Миша. Тај добои човек загрлио ме је сав узбуђзн. А мече је обузео хладан бес: на моју судбину, која је тако свиоепо поступала са мном, онда, кад сам са најчеднијнм намерама ушла у нови живот; на Стевана чија је поквареност прелазила све границе допуштеног; на читав људски род, у коме су могућа тако гнусна изненађења; на Мишу, чије је искрено и благородно лице стајало у грубој супротности са мојим кошмарним доживљајем; најзад на саму себе, која здрава и читава стојим усред светлости сунца, док на целокупан живот осећам физичко гађење. Кажем ти, чико, да сам у томе тренутку још