Општинске новине

18

Београдске општинске новине

седела у ономе ђаволскоме аутомобилу, ја бих се са њиме заједно сјурила негде у неповратИ док ме је Миша у својој лимузини возио у полицију, дрхтала сам као јасиков лист, неспособна да изустим једну реч. Пред очима играло .м и је црно и црвено.-Ништа нисам видела, а, исто тако, нисам ни чула шта ми Миша говори. Постепено сам се умирила... У полицији седео је Стеван, сломљен, без трунке храбрости, бедан, избезумљен. Није ни покушавао да одрекне своје недело. У дворишту је стајео његов ауто. Тајни агенти довукли су га помоћу једног таксиа. Пред Стеваном су реконструисали његов злочиначки потхват. Том лупежу коначно је здерана образина. Иследник ме је питао, форме ради, хоћу ли одмах да поднесем против њега тужбу. Међутим већ смо све предузели да се ова хуља, у пратњи полиције, одмах протера преко границе Југвславије... Требало је да видиш како су Стезанове очи засијале у жудњи, управо у животињском нагону да и даље живи, кад је дознао да ће бити слободан... Од тренутка кад је то чуо, сигурност и сабраност почеле су да му сз враћају, и он је са једном врстом хохштаплерске отмености дао да га фотографишу и да му узму отиске прстију за кривичну архиву... — Шта је било даље већ знаш. Да, знао сам. Стеван је остао у полицији све до поласка воза. Јелисавета се смиловала да сама спакује његове ствари, и да му их пошаље. Од Мише сам дознао једну појединост која добро карактерише Јелисаветино душевно стање, а коју ми је сама прећутала. Она Стевана није удостојила ни једпе речи. Ади кад је, заједно са Мишом, остављала иследников^ канцеларију и пролазила поред тога бедника, он је погледао снисходљиво, и рекао јој тихо; — Хвала ти... Буди великодушна, молим те, и пошљи ми венецијанску кутију. У њој се налазе моје личне ствари, које ни за кога немају интереса. Јелисавета је застала пред њим, мирно га је погледала у његове лажљиве очи, и рекла сабрано и љубазно: — Ах, што се тиче твојих „личних ствари", можеш бити сасвим миран. Дуда их је изгорела онога дана кад си се ти вратио са пута. Кључ је био, као и увек, у џепу твога прслука, — она га је одмах нашла. — И у истом тренутку ударила је Стевану два шамара, који су добро одјекнули. И пре него што се та злочиначка хуља, а и ми остали, могли освестити, Јелисавета је већ напустила собу, — завршио је Миша. Али Стеванов одлазак имао је још један зао епилог. Снаја Деса посетила га је у полицији, — на неколико тренутака... Рекла нам је врло збуњена, да ће он отпутовати у Француску. Доцније сам од Дуде дознао још и ово. Око десет сати у вече, баш кад је Дуда хтела да легне, неко је закуцао на њена вра-

та. Зачудила се кад је видела своју мајку, у бледо-ружичастој кућној хаљини украшекој белим пелцом. Изгледала је као слика најизврсније елеганције и префињености. — Хоћу да ти кажем лаку ноћ, срце моје... Па ти овде живиш као Спартанка... али ипак је топло и пријатно... Не бих могла ту код тебе дуже боравити... Знаш, бојала бих се да ниска таваницца не падне на мене. — Једна тако лепа и љупка мати као што си ти и не спада у овај оквир, — одговорила јој је Дуда. — Тако... Дакле и ти то осећаш? То ме радује. Цела ова кућа сувише је уска за мене. Све је овде уједначено, строго уређено, патријархално... Ја нисам из породице Николић... Али ти си из ње... и то је добро. — Да, ја сам прави члан породице Николић. А ти си рођзна за сјај, ти припадаш великоме свету, — рече Дуда, гледајући задивљено своју лепу, лакомислену мајку. — Како ме ти познајеш, Дудице! Видиш, ја доиста имам природу лептира... Али на тебе сам горда. Ти већ много знаш, можда више него ја .. Треба увек да слушаш чика Воју... Него... зашто сам те управо потражила? Ах, да... Претурала сам по својим старим стварима... Гледај ову огрлицу са брилиантима и крупним смарагдом. Нзу ми је твој отац дао <сао венчани поклон. За мене је она сувнше озбиљна, али теби дивно стоји. Та ти си већ одрасла девојка... Поклањам ти је... А сад је време за спавање. Лаку ноћ, срце моје! Загрлила је своју кћрЈЗ, пољубила је у чело и образе и отишла. Лака, као бели облак на небу, преливен јутарњим руменилом, губила се она, сва ваздушаста у својој прозирној кућној хаљини, остављајући за собом млаз егзотичнога мириса. Изненађена због оволике нежности на коју није навикла, Дуда је то вече заспала са срећним осмехом. Није ни слутила да је своју мајку видела тада последњи пут. Идућега дана око 11 часова предала ми је Десина собарица једно писмо. „Нашла сам га на ноћноме столу милостиве госпође, кад сам јој донела доручак. Милостива је већ изашла", рекла је. Писмо је било адресовано мени, Десиним рукописом. Прилично зачуђен, отворио сам га. Оно је гласило: „Драги девере Војо, Опрости што кућу Николић морам оставити за увек на овај начин. Али догађај са Стеваном гони ме на брзу одлуку. Он и ја смо се нашли, већ одавно. Намеравао је да се разведе од Јелисавете. Она га није разумела као жена, била је тако хладна и неприступачна, или детињаста, да је он, најзад, дошао на ону луду мисао, коју умало није платио тамницом. Ја припадам њему, и путујем за Француску истим возом којим ће он бити спроведен. У Ници ћемо се састати. А чим добије развод, ми ћемо се венчати.