Општинске новине

3*

Друг и дан, нови живот, други људи

19

Не бо] се, мени он никакво зло неће учинити. Ја ћу бити његов анђео чувар. Сад бар имам једну мисију. До сад, мој живот често био досадан и без праве садржине. Код вас 1е увек све у реду. Шта бих онда ја ту имала још да радим? А Дуда не припада мени. Она је и по души потомак Николића; управо, она је твоје дело. Ја јој нисам потребна. Нека мисли на мене као на старију сестру у даљини. Никад је нећу заборавити, и горда сам што сам јој дала живот. Реци јој то. Ни ја се никад више нећу вратити у нашу земљу. Боље је тако... због Дуде. Она ће једном бити богата партија. Потражи јој каквог паметног мужа. Моје лично имање пренела сам цреко Народне Банке на једну банку у Ници. На тај начин све је уређено. Захваљујем ти за твоје увек искрено старање о мени. Поздравља те, а Дуду још једном грли Деса. П. С. Оетале чланове породице ке I о.дразљам, јер знам да се они, овога пута, радије одричу мога поздрава." Само је то још недостајало! Зар су све недаће морале баш нашу кућу да погоде? Како да саопштим Дуди ову новост? Она није волела Десу као што дете воли мајку, — јер јој ова није дала за то прилике, — него је обожавала ка'о неко регко биће, и дивила јој се безгранично, због њене лепоте, елеганције и младалачког изгледа. Деса је за њу постала једна врста идола. Како је та Деса могла само да мисли: „Ја јој нисам потребна, никад јој и нисам била потребна", — кад је мала од увек болно осећала недостатак мајчине љубави? Поред све моје топле нежности, ја тај недостатак никад нисам успео да потпуно надокнадим. Али лакоумна Деса није могла разумети да је Дуда постала моја кПи, само зато што јој никад није дала прилике да буде њена кћи, — Деса никад није имала времена да буде мати, — ни времена, ни воље... Мени је доиста недостајало храбрости да саопштим мојој братаници бегство њене мајке. А њено злосрећно, површно писмо исто тако нисам могао детету да прочитам. Због њега би била још несрећнија. После дугога премишљања, рекао сам Дуди, најзад, у току поподневних часова: — Морам да ти саопштим, мала моја, нешто што те неће обрадовати. Али ствар се не може изменити... Ти си ми, у последњевреме, неколико пута доказала како си озоиљна и одрасла... та постала си зрело створење оштрога духа и израђенога карактера. Врло сам

горд на тебе, Дудо. Ти си ми увек била радост, ти си најлепше од свега што ми је на овој земљи Бог могао још поклонити. Желео бих да будеш свесна тога колико те воли јвој чика Воја, и како би га неисказано болело кад би ти била веома несрећна због једне судбинске одредбе коју јти сад морам рећи. Она упита једва чујно: — Да се мами није штогод догодило? — Ах, не, буди без бриге, њој је добро, и осећа више него икад вољу да живи. Али њој се најзад досадило да буде овде мзђу нама. Зато је синоћ тајно отпутовала... У Швајцарску, или у Италију. Хоће да се једномсвојски проведе. Жели да мислиш на њу као на старију, далеку, а ја бих још додао лакомислену сестру. Она је горда што тебе има за кћер, и још те једном грли... Кратко писмо што ми је оставила не говори о томе кад ће се вратити... Мислим да ће дуго отсуствовати. Дуда наслони главу на моје груди, и упита ме дрхтавим гласом: — Неће се више вратити? ' — Дакле због тога ми је учинила позну посету и поклонила ми огрлицу? — рече сломљеним гласом. Миловао сам је по коси, и говорио јој утешне речи. — Да само не буде несрећна, и да се не каје ;због овога корака, — рече Дуда, најзад, врло забринуто. — Не бој се ништа за њу. Твоја мати припада великом свету. Зар и сама врло често ниси то понављала? Снаја Деса заиста није створена за то да се овде код нас укисели... Сваки човек има право да на свој начин буде срећан. — Будимо великодушни, и оставимо је да ужива како жели. Не бојим се ништа за њу, — иначе бих послао Мишу да је врати, теби за љубав. Или... желиш ли можда да је вратимо, Дудо? Моја нећака одговори клонуло и уморко: — Ах, не,.;.. а и чему? Она је за мене ретко била приступачна. На њу сам морала чекати, као на празнике... Божић... Ускрс... Славу... Тако је она желела... таква је она. Желим јој да нађе срећу која је одвела од мене далеко у туђину... Што се мене тиче, не бих хтзла да идем одавде. Сви ви припадате мени, нарочито ти чика Војо. Ја сам права Николићедаа, и хоћу таква да останем. Моја храбра девојчица! Стевановим цротеривањем и Десиним неочекиваним одласком изгледа као да се претећи црни облак пропасти окренуо од наше судбином тешко искушане породице. Зора Ђорђевић

(Наставиће се).