Општинске новине

Спољашни изглед Београда у првој половини прошлог столећа

Посматран из Земуна, Београд је у то време давао праву слику једне турске вароши, са својим кућицама покривеним ћерамидом, које су се губиле у зеленилу вртова и стапале са висоравни, која се уздизала над утоком 1 брзе Саве у Дунав. Једноликост и монотонију те вароши једино су прекидали бели, вити минарети, који су се на све стране могли видети на тој висоравни, као да су хтели демостративно да кажу: овде Ислам господари! На свршетку дана кад би сунце залазило иза бежанијских падина, тада би Београд, овај турски град, заблистао у сјајноме рефлексу са сребрних врхова безбројних турских џамија. А када би се сунце већ смирило и када би сутон почео да пада на варош, тада би се са свију страна зачули тихи, елегични звуци муезинове песме: Ала-их акбир! У овоме призору, у овој верној слици 1 турскога истока, међу овим безбројним амблемима Ислама, ничега што би одавало да је ово један хришћански град, сем једног јединог звона код Саборне цркве, јединог знака хришћанства и православља. Усамљен међу овим многобројним минаретима, он је изгледао као неки обезоружани заробљеник, опкољен непријатељским стражама. Од Калимегдана, Краљевог Трга, све до Душанове улице, пружао се турски крај Београда. То је било право турско гнездо. Узани, криви сокачићи, једноспратне и двоспратне куће — већином у дрвету, са доксатим|а у стаклу и конкима, и са многобројним прозорима обојеним омиљеном турском бојом зеленом и поређаним у источњачком стилу један до другога, — налазила су се скривена од радозналих погледа, у пространим баштама, ограђеним високим зидом. Тек ретко по која кућа избијала је на улицу. То су већином биле зграде, за становање мушкараца и пријем гостију, такозвани селамлуци. Гурске хануме пак становале су у својим голубијим чардацима, који су се дизали у зеленилу врта, у коме је цветао бадем и „шефтелија", мирисан јасмин и ђул, шарениле се лале и зумбул, шебој и карамфил просипали свој опојни дах сладострашћа. Међу цветним бадемовим гранама лепршале су се кумрије; њихово монотоно елегично гугутање звучало је као рефрен тихог харемског живота. Горе, на стакленим доксатима, младе турске девојке везле су на ђерђефу, док су се у башти шипарице, које за јашмак и фереџу још и&

беху дорасле, клацкале на даски са својим хришћанским другарицама, сусеткама. Из сваке турске баште, мала вратанца капиџици — водила су у суседно двориште и то је ишло тако редом све даље и даље, тако, да се кроз те капиџике могло да иде, чак у другу и трећу махалу, а да се не изађе на улицу. У овоме искључиво турскоме крају живела је овде-онде и понека хришћанска породица, трговачка или чиновничка. Оне су у главном стајале у добрим, често и пријатељским односима, са својим мгуслиманским суседима. Нарочито пријатељски односи владали су између турских ханума и хришћанских жена. Начин живота, и њино — слободније кретање хришћанских жена необично су интересовали турске жене, изазивали њихову радозналост и привлачило их хришћанским женама. Њима је годило, па и ласкало, када би у својим харемима, поред својих турских пријатељица, имале и по неку хришћанску госпођу. На углу сваке друге, треће улице, налазила се по нека мања или већа џамија, округ жена гробовима, веома запуштеним, у трави и корову. Култ мртвих Ислам није познавао! Најживљи крајеви турског Београда беху Варош Капија, улица Краља Петра — Чаршија — Зерек и Душанова улица. Нарочита пак живост владала је на Великој I [ијаци (Краљевом Тргу). То је било средиште Београда, ту је пулзирао живот. Нарочито живописну слику у то време пружала је Велика Пијаца; турске заптије и низами у фесовима, турске хануме завијене у јашмаке и огрнуте фереџама, турске муфтије, и хоџе у чалмама, стари Јевреји са дугим брадама и још дужим кафтанима, јеврејске жене, са шареним свиленим махрамама обавијеним око феса, покривеног црном кићанком, изгледале су као цвет булке, кад јој отпадну цветни листићи крунице. Гржиње и Цинцарке забрагђене, са дугим зулуфима са обе стране }'ва, у својим узаним антеријама, грађани у широким чакширама и ћурчету са фесом на глави; српски жандари и војници у својим униформама; попови у црним лкштијама и са дугачком камилавком на глави, српске жене у фистану и либадету са фесом на глави —■ ето оваку једну живописну слику пружала је Велика Пијаца. Тек ретко, по која госпођа у европскоме оделу могла се запазити у овом пријатељском шаренилу.

4*