Општинске новине

84

Београдске општинске новине

браће. Они су, тако рећи, положили тешки пријемни испит за живот, не претрпевши при томе сувише велику штету. Ред и мир и даље владају нашом: кућом. Прошла су заиста бурна времена. Сада је у у њој као некад, пре светскога рата, кад се наш Београд није гордо називао метрополом Југославије, него био само престоница Србије. И онда је, разуме се, Београд садржавао многе јаде, поразе и несреће својих становника, али, ипак, у то доба није он пружао тако често прилике за грешење, нити у тако огромно нараслом облику као сад. Ако је у оно доба син какве поштене породице пошао рђавим путем, одмах се нашао неко да о томе извести родитеље, или је какав стари кућни пријатељ узимао на себе да младића уразуми и да, на тај начин, ствар поправи. Наравно, далеко мањи обим Београда имао је и своје рђаве стране. Било је пуно причања, сплетака и онога чувенога рекла-казала које се проносило од плота до плота, и брзо освајало улицу. Али има ли сад мање интрига него пре? Не бих мргао то да тврдим. Напротив, кад се једноме човеку данас догоди несрећа, његов сусед се радује, а ни на памет му не пада да нритекне у помоћ. Јер ти суседи страни су један другом: један је дошао са севера Југославије, а други са југа. Чини ми се да се они из средине гћене најгоре проводе. Али ко се брине за то? На то питање не желим да расправљам. Хтео сам да укажем само на зле стране велике вароши од којих пати и наша жива престоница. Али у нашој кући је тихо и мирно. Пролеће... У ваздуху лебди нешто као обећање, као неко одобрење без речи бољега удеса. Зрачна светлост сунца обасјава нашу кућу, и, чини се, благонаклоно је благосиља. Опет седим под орахом, у покретној столици коју су ми Миша и Наста поклонили. Орах је већ густо покривен лишћем; са грана висе меке зелене ресе, које личе на дуге гусенице, кад их лак пролећни ветар покреће. Каткад се по који орахов цвет, уз тихи шум, откине и падне на земљу, или на табак хартије преда мном. Из салона разлеже се дивна музика која дубоко потреса душу. Господин Симић, „паук", и госпођа Гретика свирају у четири руке Шубертову недовршену симфонију, јер бака опет држи свој „жур". — Госпођа Михајловић старица са лаким тиком — сувише често помиње свога унука Перицу — младића кога сам оног незаборавног вечера спасао од дуга што је начинио коцкајући се. Он је сјајно завршио своје студије, и врло често долази код нас. Чини ми се да је неповратно заљубљен у Дуду. Развио се у смипатичнога младића. Радо гледам његове посете, а и Дуда, — колико ја могу да разумем. Госпођа Михајловић врло би желела сротство са нашом кућом и показује

Дуди своју особиту наклоност. Моја најмлађа братаница, или боље, моја кћи — јер она ми је прирасла за срце као да ми је рођено дете — баш сад пуни осамнаесту годину. Кад сам је, пре кратког времена, дирао због очевидног обожавања Перичиног, у намери да дознам шта она о њему мисли, испричала ми је искрено и оригинално, на њој својствени начин:. — То није још ништа, што ме он обожава, Али треба да видиш његову породицу! Као што знаш, она је подељена у два табора. Једни од њих сасвим су модерни, и служе се најрафинарнијим.производима културе. На нример, Перичина тетка Олга има купатило од роза мермера ,нешто дивно, кажем ти. Кошта читав мираз. Међутим други, — као дедин пријатељ Сава, брат госпође Михајловић, који сто, зидове и под своје паркетиране собе облаже новинама, — живе потпуно примитивно. Они се можда још и данас купају у вешерници, у кориту, а за њима послуга, — као некад, кад су имали ону малу кућу о којој си ми иричао. Претпостављајући то, Дуда се гласно насмејала, а потом је, као поток што жубори у тихој шуми, наставила своје причање — које увек освежава моју душу. — Сви они хтели би да ми докажу своју симпатију :модерни табор својом великом љубазношћу и пуном корпом дискретних похвала, а старомодни приврежници некадашњега Београда тиме што претерано хвале Перицу. Кад сам недавно код њих била, ови последњи дали су ми, на растанку, велику кутију данас ретких слаткиша које сами праве: гурабија, пуслица, штанглица, татлија, ванил-кранцла, ратлука, Имала сам да се частим читаву недељу. — Но, а коме табору припада Перица? Иде ли он уз гурабије, пуслице и штанглице? — питао сам ја развесељен. — Ах не... како то мислиш о њему? бунила се Дуда. Он има необично много смисла за уметност и може да трпи око себе само оно што је складно. У погледу уметности добро се разумемо. — А иначе, Дудо? Имаш ли какве тајне мисли? — Сад опет ти почињеш са тим, чика Војо! Мени је он најмилији од свих познатих младих људи. Али на удају мислићу тек кад напуним двадесет две године, пре не, — дајем ти поштену реч. Дотле, Перица има времена да покаже своју постојаност... Заћутала је неко време, па је затим рекла: — На удају не мислим, не... Од мене не треба тога изненађења да се бојиш... Доста ми је Јелисаветинога брака... још за дуго... Доиста, та несрећа остаје за Дуду добра опомена. И она је њоме била добро погођена. После бегства своје мајке, Дуда се сасвим променила. Десу је врло тешко прегорела. Ја сам изгубио моју малу безбрижну дружбеницу, из које је постала једна необично озбиљна и паметна девојка. Сем тога, Дуда даје доказе о извесним позитивним особинама свога карак-