Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи.

•т-ера на које сам горд, и које ме умирују, кад мислим на њену будућност. Све своје најбоље наде уложио сам у њу, и сву љубав једнога унесрећенога, усамљенога човека, који од живота ништа више није смео да учекује, и коме је ово дете било најлепша накнада за његово бедно вегетирање овде на земљи. Јелисаветин брак разведен је одмах, без тешкоћа. Од једнога познаника дознали смо тек много доцније да су се Стеван и Деса доиста венчали. Још увек станују у Ници. Деса држи тамо велику кућу, у којој је, наравно, — највећа атракција беспрекорно удешен коцкарски клуб. Никад нам ни реда није написала, и никад није ни покушала да дође у везу са Дудом. И за Дуду, и за све |нас, жена мога брата Велимира је мртва. Јелисавета опет дивно изгледа, — личи на летње јутро пуно привлачности. Мали Воја је њена једина радост. Сем тога, у правоме смислу речи, предузела је Настине раније дужности у' кући, — само с том разликом што јој Дуда и Тања свесрдно помажу. Уопште, код нас влада сагласност и склад који ми се чине као право чудо, после оних фаталних дана од прошле године. Миша и Наета су у Београду, и толико су много код нас, да би се могло посумњати р,а станују у својој вили. Тања и Саша су нераздвојни. Она потпуно дели његове интересе, и сама већ говори као лекар. Он сваки слободан тренутак проводи код куће, са својом женом и синчићем, задовољан својом судбином 1 . Од јуна ће код куће ординирати. Ради још више него пре, и довршава једно велико бактериолошко откриће. Нзегова мати потпуно је имала права, кад је прорекла да ће Саша једном постати угледан, можда и славан лекар. Са Варваром Андрејевном врло се добро разумем. Она је пропутовала целу Европу и Азију, и за мене ,коме није било дато да видим свет, она је као жива, сликовита књига. Нзен улазак у нашу кућу само је добит и за мене, и за све остале. Варвара Андрејевна видела је својим очима оно о чему други добијају претставу тек многим читањем. А она изванредно уме да се уживи у лепоте разних земаља и у обичаје страних н,арода. Она је, заиста, отмена дама са добрим срцем и ретким образовањем. Сад, наравно, више ие кува и не меси, и због тога је врло радосна. Своје слободно време посвећује искључиво васпитању свога унука Петрушке. Дечко се већ тако лепо понаша да ми чисто улива страх. Јелисаветин Воја, међутим, прави је брљавко. Одлично напредује, а ја сам га званично усвојио, те сад носи моје пуно име. Сам скоро никад нисам. Место испод ораха је састајалиште младих и старих. Мати, бака и ујка Павле радо седе овде, и разговарају са тетка Милевом. Она, по садашљој

моди, уместо малога шешира, носи црни барет. Разуме се, никад га не скида, а кафу сркуће приносећи шољу устима својим прстима у рукавицама. Она од јутра до мрака прави посете, јер је свуд позивају, а она сматра за дужност да се свакоме позиву одазове. Нема ни једне свадбе у породицама предратнога Београда, и ниједног погреба ни парастоса, да им тетка Милева не присуствује. Има добро срце, и ни о коме ништа рђаво не каже. Код нас у кући врши она улогу живих новина. Бака, мати или деда питају је, одмах пошто се са њоме поздраве: „Шта је ново?" А тетка Милева диже своје мале, плаве очи замишљено у вис, отвара своја велика уста са лепим лажни;м зубима, и почиње да прича, мирно и уједначено ,чега има тужног, веселог или подозривог у староме Београду. У последње време мати је постала врло тужна. Често ме кришом посматра. Задајем јој бриге, иако се не тужим на своје стање. Управо, она више осећа него што стварно види, како се моје снаге из дана у дан све више гасе. При томе добија њен поглед нешто меланхолично и резигнирано, што ме јако дира. Она се не може борити против смрти. Сирота мати, — ни од чега неће остати поштеђена. И свога последњег сина мораће дати неумољивоме тражиоцу. Мали Воја задобио је њену нарочиту наклоност. Ја сам због тога јако радостан, и надам се да ће његов мали живот ублажити нови бол моје мајке. — Он има твоје покрете, и просто невероватно личи на тебе, тврди мати, са срећним осмехом. И остали запажају ту сличност, и чуде јој се. Чак и снаја Зага и Боба силазе доле, и поклањају ми по неколико минута кад,- увек веома елегантно обучене, полазе пре или после подне у своје посете. Зага брижљиво води рачуна о својим издатцима. Не троши ни пару више него што Је наумила, ни за тоалету, ни за добротворне сврхе. Боба је увек задовољна сама собом. Она, рекао бих, украшава своју спољашност и негује своју личност са највећом брижљивошћу и љубављу. Нзен дом је испуњен са хиљаду разних ништавности које су постале циљ њенога живота. Сад радо помиње у друштву свога брата Косту, зато што је унапређен за управника велике Краулове творнице гвожђа у Лондону. — Мој пријатељ Џон пише ми о Кости само похвалне ствари. У својој сујети Боба је врло поласкана и горда што јој је брат добио тако угледно место. Својом лепушкастом празном главицом не може она да схвати зашто Коста осећа тежњу за отаџбином, и озбнљно мисли на то да се, по истеку две до три године, понова настани у свом драгом родном месту. Дотле ће имати довољно капитала да у Београду самостално оствари једно техничко предузеће, — пише ми Коста, и додаје: „Југославија је права ризница, само треба имати довољно сретстава за експлоатацију. Ако се