Општинске новине

86

Беог радске општинске новине

моја нада оствари, многи незапослени радници биће збринути, — и то ме највише радује". Сваког месеца редовно ми шаље отплату свога дуга. Већ после три месеца по одласку у иностарнство, хтео је да изравна цео дуг, али ја сам то одбио. Мислим да ће месечна брига око отплате бити добра опомена за њега, да понова не упадне у стару погрешку. Али чини ми се да је Коста коначно раскрстио са младићским глупостима. Нзегова писма сведоче о зрелости, мушкости и великој срдачности према члановима наше породице. А ова последња особина, нарочито, раније није много могла код њега да се примети. За какав енглески сплин остао је неосетљив. — И кад се мој братанац Коста буде вратио у отаџбину, сигуран сам да ће, као и Саша, осећаги праву љубав према родној груди и према староме огњишту наше куће. Извесно ће тад наћи себи ,ваљану жену, али, надам се, какву своју земљакињу, а не странкињу. Добар удес ретко дозвољава да се сретне једна Тања. Само ја нећу дочекати да видим како је Коста постао ваљан син своје земље, нити ћу моћи да му изразим своју радост што се израдио у зрелога и краснога човека. Не морам се више бојати да ће Коста од наше зачаране баште начинити игралиште за тенис. Ако башта мора једном да буде жртвована потребама времена, онда нека то, у име Бога, буде само у каквоме корисном, истински нужноме циљу. Једнога дана нестаће и прозора са решеткама моје драге старе куће, и истртога прага на улазу, преко кога су, више од једнога века, улазили наизменично радост и бол, — али много више бол, много више, чини ми се. И због тога је садашњи свестрани мир у њој скупо искупљен. Док буду у животу бака, мати и ујка Павле, дотле стара кућа треба да се очува, јер она садржи у својим присним ниским просторијама целу њихову прошлост, сећање на велике догађаје и на драге личности које су већ одавно мртве. И ја ћу скоро отићи њима, ја, њихов последњи верник. Јер ја сам био права веза између старог и новог времена, између старих и младих чланова наше породице. Тежио сам томе да старима ублажим и улепшам постојање, а младима сам посветио све своје снаге и мисли, и цело своје срце. Са њима, са Јелисаветом, Костом, Сашом и Дудом, делио сам, од њиховога детињства, све њихове мале и велике радости и бриге. Нзихов живот био је и мој, јер сопственога немам већ одавно, а и нисам хтео да га имам. Моја Вера остала је с оне стране среће коју сам самоме себи морао да ускратим. — Према томе како су се испољавале карактерне особине мојих братанаца и братаница, према њиховим поступцима и изливима, трептало је моје срце од радости, грчило се од гњева и бола, или је пливало у љубави и покосу. Судбина, која је са мојом личношћу тако свирепо поступала, допустила ми је да бар у

животу мени драгих бића делујем као провиђење. Кости сам могао помоћи да изађе на спасоносан пут, а Сашу сам спасао од стрмоглављивања у понор. Обоје су сад срећно пребродили опасности. Платили су дуг младости, и савладили су егзистенцију. Нарочито Саша, сходно обилној обдарености своје дубоке природе, упутио се стазом којом иду истински просвећени људи. Према изразитој потреби своје унутрашњости, вршиће он увек свој лекарски позив са пуно идеализма, обзира, стрпљења и доброте, помажући, телесно и душевно, патничко човечанство. На Јелисаветину и Дудину душу утицао сам са особитом брижљивошћу. У свом нрераноме браку Јелисавета је била осуђена да се сама пробије до правога језгра своје личности; сад је и она свесно и завршено људско биће. Постала је искусна жена, и храбро ће умети да реши сваки задатак што судбина пред њу стави. Знам да ће остати усамљена још дуго, врло дуго. Оно што је њу очекивало у браку, нико од нас није могао предвидети. Али човек се не може бранити од онога што и не слути, а поштеноме човеку доиста недостају способности да претпостави могућност извесних рђавштина. Стеван је варалица у најпривлачнијој форми. Покушајем да изврши злочии прекинуо је код нас своју хохштаплерску каријеру... Али и Јелисаветино тренутно огорчење и одрицање добрих особина у човеку постепено ће усахнути, као што при плими бурно надошли таласи мора без трага нестају у песку обале, чим наступи осека. Моја Дуда била је, Богу хвала, још сувише млада да би у овој, за нашу породицу кобној епохи, могла вољно упропастити своју будућност, или је изложити опасности. Али она је, као члан куће ,била тесно уплетена у сваки догађај. Много је са мном преживела: помагала је и одлучно делала, патила је и радовала се, — како је већ удес Николићевих захтевао. Патње и заблуда њене сестре и њене браће, и, најзад, поразни доживљај са мајком, показали су јој негативну страну живота, и открили су јој оно на шта у овоме постојању не треба мислити и што се не сме радити. Дуда је сад наоружана за будућност. На срећу, она има чврсту индивидуалност, а, сем тога, њена природа је благодарна и без опасних жудња, те је не гони ни у какве испаде нити у необичне преображаје. Зато се надам да ће Дуда остати поштеђена великога страдања својих рођака. У току последње године и она је доста тешкоћа преживела. А ја, и поред све своје нежности, нисам од ње начинио мекушца, него сам је васпитао као дечка, коме се показује живот онакав какав је, да би се у њему могао правилно снаћи. Ако после мога одласка са овога света преостане још нешто од моје битности, то ће бити само у форми неких Дудиних мисли и гледишта. А то неће бити на њену штету. Нас. двоје, мене, непокретнога инвалида,